Gospodar konjske pameti

Sreten S Petković

Gospodar konjske pameti


Kada se silni skirski vođa, kan Odoakar spremao da još
jednom, 476. godine n.e. krene i pokori Rim, uzjahao je belog
pastuva kojeg je jahao poslednjih godina. Konj je bio jak, brz
i spretan u borbi, ali je imao nezgodnu narav. Kada omiriše
dobru kobilu napuštao je sve, zbacivao jahača sa sebe i
nasrtao na kobilu. Nije mogao da ga zadrži u toj nameri.
I baš sada, dok je Odoakar govorio svojim ratnicima
o ratnom plenu i velikom bogatstvu Rimskog carstva, o
lepoti rimskih građevina, o dobrom piću i hrani, i riznicama
bogatim zlatom i dragim kamenjem, posebno o lepim
ženama po kojima je Rim bio čuven, konj pod njim se prope
i zbaci ga. Onda nasrnu na jednu kobilu. Pred svima, uz
ovacije i dobacivanja ratnika pope joj se na sapi. Kobila
se nije mnogo branila, prepustila se trenutku i očito joj je
godila ova nežnost. Ali konj je njištao, dahtao i penio čvrsto
se oslanjajući kobili na sapi. njegov dugački tresač lupao je
kao čekić po nakovnju i svu je kobilu ispolivao. Zatim se konj
umiri i vrati na svoje mesto praćen ovacijama poludivljih
ratnika. Kan se pope na konja i reče:
„Osvojiti znači postupiti potpuno po svojoj volji i naterati
onog drugog da po tvojoj volji postupa. To očigledno zna i
moj konj. A mi ćemo Rim osvojiti. Romula Augustula ćemo
još u borbi pogubiti ako bude imao sreće. Njegovo bogatstvo
i žene ćemo porobiti, a šta nam ne bude trebalo spaliti. Rim
će goreti ovog puta.”
I podiže mač, a horda jurnu kao da je Rim tu, odmah iza
sarajskih brda. Kao da joj se strašno žuri.
*
… Kada je sela u sedište velikog Daglasa-aviona, takozvanog
džambo džeta 2020, u biznis klasi, nije ni mogla znati da će taj
let za nju imati dva smera: prošlost i budućnost.
Avion se polako napunio putnicima ali je sedište sa njene
desne strane ostalo prazno. I tek pred samo uzletanje, pored nje
je seo gospodin u svetlom odelu, prosed sa kratko podšišanom
bradom. Učtivo je pozdravio na francuskom jeziku ostavljajući
svoj ručni prtljag u kasetu iznad sedišta. Ona mu otpozdravi a
potom, prelistavajući novine, ispod oka obrati pažnju na njega.
Bio je nekako gospodstveno smiren, odmerenih pokreta i
pomalo ukočenog stava. Ali, delovao je gipko i veoma držeće.
Stvari su se dalje odvijale same od sebe. Razgovor je počinjao
i prekidao se nekoliko puta. Uvek je gospodin pronalazio način
da ga započne, a ona bi uvek uspevala da bude učtiva ali da
razgovor prekine. Sve dok joj nije postavio najprostije pitanje,
u ovakvim situacijama uobičajeno, ali njoj najteže:
„Vi ste iz…”
Htede da kaže Kanađanka, ali i pored toga što je tu provela
veliki deo života nije se osećala Kanađankom. Ono što je ona u
stvari bila, Jugoslovenka, odavno ne postoji. Ono što je nastalo
posle njenog odlaska nije bilo država. Da kaže da je Srpkinja?
To je bila samo po ocu. Majka joj je bila Hrvatica iz Bosne
ali se ona nije osćala ni Hrvaticom. Građanin Zapadne Konfederacije,
nikada nije postala stvarno jer su njene misli i sistem
vrednosti nastali u nekoj drugačijoj okolini, za koju je sve ovo
što se razvilo poslednjih tridesetak godina bilo i neprihvatljivo
i nelogično, ali moralo se živeti tako.
Dugo ćutanje, bolje reći pauzu između njene namere da
odgovori i odgovora koji ne postoji prekinuo je gospodin:
„Vi ste građanin Sveta kao, uostalom, i ja. Ja sam znate iz
zemlje koja već duže vreme ne postoji. Silom prilika, pre mno14
go godina morao sam da je napustim zbog rata u kome nisam
hteo da učestvujem. Iselio sam se u Kanadu ali nikad nisam
postao Kanađanin. Ne zato što me nisu prihvatili ljudi koji u
toj zemlji žive sakupljeni sa svih strana sveta, već zato što ja
nisam mogao da zaboravim svoju mladost, da se odreknem
Andrića i Selimovića. Znate to su dva pisca moje mladosti…”.
Ona ga ukočeno pogleda, skoro razrogačenih očiju, i prvi
put bez takta pokaza svoje iznenađenje. A on nastavi:
„Život sam proveo u slikarstvu, duštvu svojih slika, koje sam
sada sve ostavio kod galeriste u Kanadi, i krenuo za nekom
nadom da ću tamo negde, gde možda više ništa i ne postoji,
pronaći tragove svoje mladosti. Silom napuštene mladosti.
Zovem se Enes Begović…”
Zaćuta i obrati pažnju na svoju sagovornicu koju su njegove
reči iznenadile, bolje reći pogodile na neki čudan način.
Nije ga više gledala u oči. Gledala je sebi u noge izbegavajući
njegov pogled. Izgledala je nekako sputana. Snebivala se.
Da li da mu kaže svoje ime i odakle je? Bila je zatečena
činjenicom da joj je sudbina odredila da se stvari odvijaju munjevitom
brzinom i nastavljaju na samom početku putovanja.
Avion je upravo uzleteo na veliku visinu i postigao potrebnu
brzinu tako da će njihov let trajati oko dva časa. ljubazne
stjuardese služile su piće i njoj to dobro dođe da se malo pribere
i razmisli šta da čini. A onda kao kada teniser žustrim
pokretom lopticu prebaci u protivnički reket reče:
„Tamara Đokić, možemo i našim jezikom da nastavimo.
Znate, to je jedino što sam želela da sačuvam od zaborava.
Danima sam sama naglas čitala Danila Kiša, Milorada Pavića,
Andrića i još neke meni omiljene pisce da bih sačuvala jezik u
sebi… I ja sam se zbog rata iselila u Kanadu...“
Loptica je stvarno bila prebačena na njegovu stranu. Mahinalno
je preturao po džepovima kao da nešto traži, a potom
kada se malo pribra, tečnim srpskim jezikom reče:
„Pa, Tamara hoćemo li da ratujemo ili da se grlimo? Toliko
bih želeo da vas zagrlim a zbunjen sam činjenicom da predamnom
stoji žena koja je imala moju sudbinu.”
Uze joj ruku i poljubio je u deliću sekunde jer je ona
trže. Zbunjeno mu dobaci pitanje samo da prekine ovaj izliv
nežnosti:
„Ti si iz Sarajeva?”
„Ne, iz Mostara sam. Studirao sam slikartvo u Sarajevu. Iz
Sarajeva sam pobegao. A ti?”
„Ja sam iz Sarajeva. Završila sam dve godine elektrotehnike
u Sarajevu kada je rat počeo i potom prešla na srpsku stranu i
u Srbiju. Studije sam završila u Nišu. Diplomirala sam i potom
morala otići u Kanadu..”
„Iz Srbije morala?”
„Da, nije bilo posla, a i imala sam neke lične razloge.”
I tu zastade. Nije joj se svidela ta nekontrolisana iskrenost,
ali bila je zaprepašćena činjenicom da su njihove misli i
postupci išli paralelno. Tada joj pade na pamet da ga pita da li
se ženio, ima li porodicu, ili je i tu sličan njoj. To pomisli ali ga
ne upita, samo mehanički okrete stranicu na časopisu koji je
čitala. Ali on sam reče:
„Nisam se ženio.Voleo sam davno u Mostaru jednu devojku
ali su moji odahnuli kada je morala da se odseli. Još je nisam
ni zaboravio, a već sam bio u Kanadi. A tu je bilo mnogo žena
pored mene. Sve su prolazile kao na izložbi mojih slika. Bio
sam im lep za gledanje, za poneki osmeh ili fotografiju pored
mene. Ja ih nisam zadržavao. I tako sam sam.”
Sve isto se i njoj događalo.
Volela je mladića koji je ostao u Sarajevu. Učestvovao je u
ratu i postao vojni starešina u HVO i koga je, posle svega želela
da zaboravi. U Kanadi su je veoma cenili kao obrazovanu ženu,
ali u zemlji kedrova muškarci, potomci drvoseča, ne vole pametnije
žene pored sebe, te su je nekako izbegavali. A i ona im
16
se nije nametala. Tražila je da je slede u struci a privatno nije
marila za poneka udvaranja.
Uze je za ruku. Ona to sada prihvati sasvim normalno.
Laganim stiskom krete joj žmarce niz leća i kroz kičmu.
„Mi smo, istino moja, živeli da se danas sretnemo. Ja se više
ne razdvajam od tebe.”
Smeje se.
I ona je osećala isto. Sve je bilo tako brzo, toliko neverovatno
ali ipak istinito.
Avion je počeo da sleće. Umirili su se na mestima i oboje
utonuli u misli. Samo se njena šaka skrila u njegovim i tu ostala
sve dok nisu morali da pođu.
Trže ih obostrano pištanje komunikatora, malog uređaja,
neka vrsta moderne lične karte koja se primenjivala u Zapadnoj
konfederaciji i bila priznata svuda u svetu. Oboje izvadiše
svoje uređaje i nasmejaše se jer im se ova neprekidna kontrola
nije dopadala. Tada Enes uze oba uređaja i unese šifre tako da
su oni jedan drugome odgovarali, i na neki način ih prevari.
„Nisu imali u vidu Balkance“, kroz smeh će Tamara. Enes je
vešto gurnuo u džep oba uređaja i šaljivo primetio:
„E, sada smo i u elektronskom spoju“. Smeju se...

Comments

Postovani gospodine Petkovicu,

Voljela bih kupiti (i procitati, I poklonoti! :) ) Vasu knjigu "Zenska vrata" ali ne znam kako. Pokusala sam je naci preko Amazona, ali nemaju je (jos?).
Molim Vas da me posavjetujete gdje i kako da je nabavim. Zivim u Americi.

Unaprijed hvala.

Zlata

Poštovana gospođo Filipović,

Ako mi na moju mejl adresu petkovicsreten@gmail.com dostavite Vaš kontakt i adresu, ja ću Vam knjigu pokloniti, a Vas molim da prihvatite troškove poštarine.

Drago mi je da imate interesovanja za moju knjigu.

Pozdrav,

Sreten S Petković

Add new comment