Šta je to karate?

Ja na poslu, u gužvi. Držim dve veze i ulazi sekretarica i dodaje mi treći telefon, a na njemu pitanje:

Da te pitam, da te pitam…
Šta je to karate?

Na livadi se priča među bubama,
da je u njihov kraj stigao i
kućicu svoju podigao ispod bopkvicinog lista,
Ze Le Ni, skakavac, čuveni karatista.
Priča se još da poceo dan radi i
priprema piste nakojima će otvoriti
školu za karatiste.
Bube su se uznemirile
i sve bi samo da znate,
krenule u školu za karate.
Šarena buba Mara
već je i kimono spremila,
ali u prvom pokušaju tako se jako
o travku jednu lupila,
pa joj je i želja da postane karatista
malo otupila.
Misli se buba Mara: „Ja sam gospođa stara,
i namesto da plaćam rate u školi za karate,
bolje je da svojim nogama bosim i dalje
poštu nosim.”
Ali gospodin i gospođa Obad,
e to je već druga stvar,
oni su pravi karate par i
po ceo dan uvežbavaju pad.
Vežbaju svi od reda
i mravi, bunbari, ose
i pčele su se odrekle meda,
a noću i svitci kimono nose.
Ali takve upornost
i tog žara nigde nema…
i dok ostali leptirski svet na
lišću drema,
cela livada nema mira
od Crnog Leptira.
Uzleće, skače i menja pravac
ko’ pravi skakavac.
Dođe i taj dan
kada gospodin Ze Le Ni
otvori kapije svoje škole,
u koju nagrnuše svi k'o jedan
i oni koji karate vole,
i oni koji ga ne vole,
ali svi bi da znaju od reda,
kako to pravi karatista izgleda.
A gospodin Ze Le Ni sedi,
prekrstio noge i u svom miru
gleda negde pravo ka svemiru.
„Ako bi hteli da znate, šta je to karate,
pokazaću vam na prvom satu
jednu katu…”
„J – k j a j i”, viknu
pa onda skoči,
pa se prevrnu preko glave,
pa na japanskom nešto sroči,
pa kao da ima protivnike parave
stade da ih bije,
neviđenog li delije!
A zatim, uz naklon,
dubeći na glavi,
otplovi nekud ka svemiru.
I zato sada kad livadom šetate
i sa bubicama raznim se sretate,
koje skaču, prevrću se preko glave
i na travkama se klate,
treba da znate, da to one
u stvari izvode kate
uporno trenirajući karate.