Kapetan tri priče

Slani vetar koji sa Visa donosi miris maslinki i na korčulanskim plažama suši sitnu ribu na sepetu, zamotava se oko Korčule, danju u smeru skazaljke na satu, a noću izgubi smer te se okreće čas tamo čas onamo i menja smer kretanja brodova, naročito jedre-njaka.

Na vrh korčulanskog brega, na kamenu ko iz mora da izranja, podignuta je Kula Marka Pola. Nije kula nego vetrokaz. Šaputalo se i u legendama, prepričavalo da će onaj ko na kuli nauči slani vetar lizati, imati jezik kao vetrokaz koji će mu na moru pomagati da prepozna put i odredi pravac kretanja jedrenjaka. A ljudi veruju da ta veština i znanje potiče još od Marka Pola.

Svako jutro bi se mali Marko popeo do najvišeg prozora na kuli i kroz staklenu posudu punu crnih maslinki u ulju gledao ka moru. Ako bi se ulje penušalo i odvajalo od maslinki, znao je da će dan biti dobar za plovidbu. Sjurio bi se, zatim, do podruma i iz zabranjene, očeve bačve, lejkom zahvatao vino.Sa punim peharom ponovo se peo na vrh kule i kroz njega gledao ka moru. Nadao se da će ugledati jedrenjak i možda videti oca koga su ponekad i godinama čekali da se vrati sa plovidbe. Povukao bi iz pehara veći gutljaj vina i držao u ustima dok ga ne bi ugrizlo za nepca, a potom bi ga nekako progutao i otišao da se igra i obavlja svoje dečije obaveze. Taj čin i ritual bio je kao neki zavet dat ocu u mislima, izraz nade i čežnje da će ga ponovo videti.

Posle dvadeset godina na tom istom mestu sedeo je Markov otac, jeo maslinke u ulja i pio vino iz one iste bačve i čekao da se Marko pojavi sa svojim brodovima ili makar da čuje neki glas o njemu. Kažu da je na tom mestu i u tom poslu dočekao i svoje poslednje dane. Čekajući sina sa kojim se stalno u životu mimoilazio zbog strasti koja im je bila zajednička: zbog ljubavi prema jedrenjacima i dugim putovanjima.

Kada bi jedrenjak Marka Pola, nošen vetrom što menja pravac, krenuo u neizvesnost, kapetan bi se povlačio u svoju sobu. Iz drvenog kovčega vadio bi flašu sa maslinkama u ulju i postavljao je na najsvetlije mesto. Dugo bi posmatrao kroz flašu i ulje u pravcu kretanja broda, pa ako bi maslinke zapenile i ulje se uznemirilo i počelo da struji, peo bi se na palubu i izdavao nalog da se menja pravac sve dok pogled kroz flašu nije postajao čist. To je naučio od svog oca, ali je to morao da čuva kao tajnu. Kapetani, Korčulani, ovu su tajnu prenosili sa oca na sina i zbog nje su uvek bili u prednosti kod dobijanja broda na upravu, jer su ga uz njenu pomoć uvek dovozili na odredište. O njima su se u Veneciji i legende ispredale, ali za flašu, ulje i maslinke niko nije znao. Flašu sa maslinkama u ulju spremale su žene na Korčuli ali se njena moć stvarala na najvišoj kuli u gradu, pod dejstvom sunca i meseca i slanih vetrova. Njenu moć prepoznavali su samo stari moreplovci i tako pripremljenu kao tajnu poveravali je svojim sinovima da je po svetu pronose. Flaša je imala svoj vek i bila neka vrsta granice. Uvek, kada bi uz pomoć flaše kapetan prepoznao put, vadio bi po jednu maslinku iz flaše i celog tog dana držao je pod jezikom. Svaki kapetan mogao je imati po jednu flašu u svom životu, i pošto je potroši morao je da prestane da plovi. Zato se moć flaše štedela da bi se od nje moglo živeti.

Drugi dar imao je Marko da slane vetrove kroti. Taj dar nasledio je od majke i njenog roda. Majka mu je bila iz Vele luke gde su devojčice učile da iz mora, kao ribu na udici vade slane vetrove i duvaju ih sebi pod suknje, kao u jedra. Zato im se oko nogu kad u|u u vodu stvaraju virovi. Od malena je Marko saznao tajnu ovih vetrova i naučio da ih u svoja jedra natera. Mornari koji bi sa njim jedrili čudom su se čudili da kad na moru ni daška vetra nema, njihov jedrenjak plovi punim jedrima. Ali, nije se smelo ovim vetrovima dugo ploviti, jer kada se otrgnu stvaraju visoke talase koji i velike brodove mogu da progutaju. Zato je Marko ove veštine koristio oprezno, sa merom i veoma štedljivo, jer su njegove namere prevazilazile snove drugih moreplovaca. On na svim svojim putovanjima nije želeo novac niti sanjao bogatstvo jer bi to za njega predstavljalo kraj putovanja i gubitak cilja.

Izazov je bio njegov san, a neizvesnost put. Upravljanje brodom je bila igra.

Kada bi neki put prepoznao, napuštao bi ga kao dete prevazi|enu igračku, i kretao novim, nepoznatim. Njegov brod i posada plovili su na ivici neizvesnosti. Svi su bili okupirani obavezama na brodu tako da o opasnostima nisu imali kad ni misliti. A manevar se stalno radio. Kurs se menjao prema vetru, a vetar je morao u jedra. Tako je prolazio dan, a noć je uglavnom bila mirna osim za dežurne.

Spavali su otvorenih očiju da im neka zvezda na nebu samoće ne promakne. I kapetan je spavao, ali bi povremeno u snu izlazio na pramac, gledao prema nebu, okretao se prema vetru, odredio pravac kretanja broda i vraćao se nazad u postelju. Kako je to radio niko nije znao, ali je pravac uvek dobro korigovao. Poneki dežurni mornar čuo ga je kako pevuši neku tihu pesmu o flaši sa maslinkama i uljem.

Na brodu se nije mnogo pričalo ili bolje reći svako je sebi pričao san od prošle noći, tek toliko da ne zaboravi reči i govor.

Obrok su jeli dvaput dnevno iz dve zajedničke činije. U jednoj je bila suva riba sušena na slanom vetru, a u drugoj kuvani krompir i sir. Svi su kanapčetom vezanim za pojas vezivali činiju sa ribom i privlačili je sebi kad bi hteli da uzmu zalogaj. Činija sa sirom i krompirom klizala je po stolu sa ivicom, koja je i napravljena da činija ne spadne u zavisnosti od nagibanja broda. Ponekad se doga|alo da iz ove činije mnogi nisu mogli da zahvate, ali nisu se bunili, shvatali su to više kao sudbinu. Kod obroka pilo se vino. Svako je pio iz svoje čaše okačene o pojas i u tri gutljaja. Obrok se obavljao pre izlaska sunca i po njegovom zalasku.

Na ovim putovanjima kapetan je predstavljao sve vlasti: Kralja i državu, crkvu, policiju, a imao je i ovlašćenja Suda u Veneciji.Sve to Marku nije bilo potrebno jer je bio poznat kao strog ali pravedan čovek. Oplovio je mnoga mora i okusio razne izazove ali nikada nikog nije sudio. On je znao svoju volju i nameru ljudima da nametne bez prinude. Svi su verovali da to kako je kapetan odredio mora da bude baš tako i zato su tako i činili. Imali su poverenja u njega i voleli sa njim da plove. Samo bi ponekad kad dobar vetar duva u jedra kao pod ženske skute Marko pričao svojim morna-rima o korčulanskim noćima. To su bile priče, sve lepša od lepše.