Kako ono beše kad su se sreli Marko i Musa?

A prava specijalnost su ti pitanja kada ja dođem kući sa posla i zavalim se u fotelju da malo otkunjam. Onda vadiš istorijske teme. Razglabaš…

Da te pitam, da te pitam…
Kako ono beše kad su se sreli Marko i Musa?

U vremena davna živeo delija
na daleko poznat Musa Kesedžija.
Umeo je Musa zemljom da drmusa,
da udara snažno i u prsa da se busa.
Svi su ga se plašili i ptice u letu
i zato je bio sam na ovom svetu.
U očaju svome pitao se da l’ je majka
još nekog rodila junaka, da se sa njim
sretne, da se lepo biju,
da l’ je majka rodila takvoga deliju?
Ta ga želja progoni, postade mu žarka
dok na Miroč planini on ne srete Marka.
Marko ide pravo,
ispred sebe gleda,
a Musa ga kopljem gađa i mira
mu ne da.
Marko kaže Šarcu: „Vidiš Šaro jada,
ako li se naljutim, pogaziću gada.”
A Musa se ceri, baca buzdovan
da junaku takvom kaže „dobar dan.”
Marko se malo saže, buzdovan kraj njega minu,
i tiho Šarcu kaže: „Vidiš li Šaro psinu?”
Musa ide dalje, Đavo mu ne da mira,
pa britku sablju skida i sabljom Marka dira:
maše mu iznad glave i bocka pod plećku Šarca,
a Marko šapuće Šarcu: „Ubiću tog komarca.”
Ali kad je kapu skinuo, pa kapom kad udari Marka,
e ona mu želja mu više ne beše tako žarka.
Tad se i Marko razljuti
pa čuda stade da čini,
a Musa odlete nebu pod oblake
i raspali po prašini.
Onda ga Marko za gušu uhvati
i stade da bije,
a Musa se u dernjavu dade
ni traga od delije:
„Pusti me Marko, Boga ti,
tako ti junačkog brka,
tako ti konja Šarca,
pusti me ovog puta,
nikada nikog više neću dirati,
neću ni mrava zgaziti,
nikome neću više oponirati
na ponašanje svoje strogo ću paziti…”
E sad se i Marko u šalu dade
pa Šarcu kroz smeh kaže:
„Vidi ga Šaro kako zapeva i moli,
k'o kukavica sinja ili ko neka prija,
ako ti nekad neko bude pričao kakav je junak Kesedžija,
slobodno mu reci da laže i
ispričaj mu kako je danas na Miroču Musa pukao k'o zrela dinja…”