Kolač od maslačka i rogača

Mladići o ženama misle slično kao neplivači o moru. Moraju da skoče i zaplivaju, kako i kada, zavisi više od svih drugih nego od njih. Mnoga pitanja im se postavljaju a nemaju strpljenja da ih reše. Slana je reč od koje očekuju odgovor a žedan sluh koji im se nada.

Noć je nasledila kratak dan. Sa mora je duvao vetar i gurao sve pred sobom, kao pijani mornar kada ne može da pronađe svoju lađu.

Ležao sam u mlinu na svom mestu, na složenim vrećama, i osluškivao senke koje vetar stvara igrajući se sa plamenom lampe.

Škripnula su vrata mlina i malo se otvorila. Niko ne kroči u mlin te pomislih da ih je vetar otvorio. Priđoh da ih zatvorim, kad me iz mraka neka meka i hladna ruka uhvati za podlakticu. Trgoh se uplašen i uvukoh je sa sobom u mlin. Učini mi se kao vilinsko stvorenje. Ispod marame i rasute crne kose svetlucala su dva lepa ženska oka. Priđoh joj, privučen milinom njenog pogleda, i stavih joj ruke na promrzle obraze. Toplina mojih dlanova morala joj je prijati ali je strah natera da uzmakne. Leđima, slučajno, zatvori vrata a ona uplašena, pribi se uz njih.

„Ne boj se, olujna vilo”, rekoh joj tiho, obradovan njenim prisustvom. „Ovde je toplo.“ Povedoh je do ognjišta na kome je majka tog poslepodneva ispekla hlebove, i gde je žar svetlucao u pepelu.

Malo se oslobodila i skinula maramu. Njeno izduženo lice, ukrašeno očima koje su gospodarile njime kao zvezde vedrim noćnim nebom, virkalo je ispod uvijene i duge crne kose. Iznad male i šiljaste bradice meke i rumene usne su bile na ivici zagonetnog osmeha. Nos, tanak i duguljast, svetlucao je u polumraku mlina. Kada skide ogrtač, videh da joj je tanko i krhko telo podrhtavalo pod otkucajima srca. Kao srna, uhvaćena u zamku, i sama je procenjivala ovaj trenutak. Milina njenog pogleda, mekota ruku i krhkost tela su me opčinili.

Nabrekla je u meni čežnja koja se preli u jaku želju da je strasno zagrlim. Istovremeno mi se postavljalo i pitanje: šta sada? Ako nasrnem na nju uplašiću je i odlepršaće mi kao ptica. Kako da postupim? Učini mi se da je otkrila moju nedoumicu. Tim saznanjem umiri svoj strah. Pogledasmo se oči u oči. Video sam da joj se dopadam i da nju obuzima zanos. Ustreptalu, lomio je drhtaj i kolena su joj klecnula.

Kroz igru senki, koje su titrale na plamenu lampe, pomaljao se osmeh na njenim usnama. Koraknuo sam prema njoj. Nije se izmakla. Naprotiv, rešila je da ostane. Da me sačeka da joj priđem. Nevreme kao da je zastalo da bi dodiru i čežnji omogućilo da se čuju. Lagano sklopi oči, kao da me dozva. Ruke su nam kliznule jedne prema drugima. Spojile se strasnim dodirom a potom prešle u milovanje. Moje su otišle na njeno lice, ramena i bedra. Njene su milovale moju kosu i na vratu se ukrštale u stisak.

Polako smo se pomerali ka gomili naslaganih vreća. Ona je pala prva a ja preko nje. Tela, upredena, tražila su žestinu. Sve je titralo oko nas. Suknja joj se beše povila, a između njenih razigranih nogu, bljesnu ženska nagota. To sam video prvi put u životu i doživeo takvo uzbuđenje da će ubuduće taj prizor biti najsnažniji izvor čežnje iz koje tutnji strast koju je teško umiriti. Istovremeno, kao da sam ukrotio Rajnu i zagrlio zvezdano nebo. U dubini nabujale reke pronašao sam titraj Vasione.

Nismo ni primetili da je oluja prestala. Svetlost lampe širila se ravnomerno. Pogledao sam je otvorenih očiju i mirnoćom tek osvešćenog muškarca. Bila je neskladno lepa i jedinstvena.

„Ko si ti ljubavi moja”, pitao sam je spreman na zakletvu.

„Konstanca”, reče mi preko ramena. „Tebi je ovo bilo prvi put. Eto ugrejala sam se”, i pođe prema vratima, ali se vrati. „Majka me je poslala da mlinarevoj ženi donesem recept za kolač sa maslačkom i rogačima. Evo tu je zapisano. A ko si ti?”

„Ja sam Rembrant, student „Latinskog univerziteta“ u Lajdenu i njen sin.”

„Za potpunu ljubav moraš imati sve: pogled, dodir i vreme. Radost te ljubavi je kao sjaj Sunca, a žalost za njom je smrt.” Ode kroz vrata mlina u mirnu noć.

Na komadiću hartije pisalo je:

Recept za kolač od maslačka i rogača.

Listiće svežeg maslačka izmrviti u čaši vina, crnog sa dna bačve. Čašu bira nada a toči strpljenje.

Rogač, nabran sa najviših grana drveta istucaš u avanu i pomešaš sa zaslađenim brašnom. Sve to preliti vinom u kome je maslačak promenio boju u nestvarno ljubičastu i zamesiti toplom vodom ugrejanom na jutarnjem suncu. Mesiti dugo, dok se ne ujednači kao da je u pepelu zrelo. Kolač se peče na vatri gde gore grančice vinove loze i kroz koju šušti slani vetar severnih mora. Jede se samo u zoru sa crnim vinom. Omogućava, kažu, da se isti snovi sanjaju više puta.

Sve odgovore saznao sam odjednom. Slane reči koje sadrži saznanje mladog muškarca o najvažnijem pitanju u njegovom životu olizao sam kao muški san. Od njega mi je pobeleo jezik kao da sam vatru lizao. Saznao sam šta je ljubav prema ženi i opčinjen time čitavog svog života tragao za njom.

U mlinu, otac je naučio da pogledom bira sito. Mogao je često da proseje neku misao ili tajnu pre nego što mu je kažeš.

Ovo jutro ušao je u mlin kao da je sanjao moje snove. Pokrio me je kaputom i tiho mi šapnuo na uvo:

„Samo spavaj, iz slatkih snova proiziđu i slatke nade. Od sada nećeš smeti da zaboraviš ono što ti se u poverenju kaže.”