Ćutim

Косово

Само духовно мртви немају сећање. Њихове очи не виде кроз ноћ.

Не виде ни звезде које небом сјаје. У свом сјају као да чувају сећање и буде разум.

Док буде и једног Србина чија се душа сећа Косова, Косово ће бити српско.

 

Није земља без трага,

Предео божура неразума,

њиме се не може ићи без жара

памћења

и проћи без сећања.

Божија земља не може

Постати земља Врага.

Камен у кулу сложен

Овде није храм или град,

Већ је то реч Господња

Која се не може срушити

Нити огњем спалити…

Да би њиме владали

мораће имати разум обожен

и име Божије ће хвалити…

 

ĆUTIM

 

VIŠE NE ĆUTIM,
ZANEMEO SAM.
GOVOR VEĆ ODAVNO
NEMA SMISLA,
DUBOKO U SEBI,
OSEĆAM
DA ME JE NEKA PRAZNINA
STISLA.
ONI OKO MENE
ŠTO GOVORE,
KAO DA NEŠTO
DRUGO RADE,
NERAZUMNO
BEZNAČAJNO
IZGUBLJENO,
KAD ZA GOVOR
NEMA NADE.
JEDNOM ĆE
SVI DA ZAĆUTE
KAD SVEMIR OVLADA,
PA ĆE IZ ĆUTNJE
KAO IZ HLADA
DA SE POJAVI
NADA
GOVORA.

 

ХИЛАНДАР

ДАРСИЛАН ДАР

ХИЛАНДАР

ОД СТЕНА

ШТО ИХ СРБИ НОСЕ

У ДУШИ

И О ВРАТУ

У ШУМАМА

КРАЈ МОРА

ДРЕВНЕ ХЕЛАДЕ

ПОДИГОШЕ БОГОМОЉЕ

КОЈИМА СЕ КАО

КОРЕЊЕМ ДРЖЕ

ЗА ЗЕМЉУ

ЈЕР БИ ОДЛЕТЕЛИ У

НИШТАВИЛО

КРОЗ ОГЛЕДАЛАСТО

ОБЛИЧЈЕ МОРА ТИШИНЕ

ОДАВНО СРБИ ЗНАЈУ

ДА СЕ ЦРКВА У ДУШИ

ПОДИЖЕ

ОД КАМЕНА ШТО СЕ

ПРЕКО СРЦА ВАЉА

ПРЕ НЕГО ШТО СЕ У

ХРАМ УГРАДИ.

ЗАТО

НЕ МОЖЕ СЕ

РУШИТИ

КАО ШТО СЕ

ДРУГЕ ГРАЂЕВИНЕ

РУШЕ.

И КАДА ИХ СРУШЕ

ОВЕ ЦРКВЕ

НИЧУ

ДИЖУ СЕ

ИСТИЧУ

КАО ПОНОРНИЦЕ

НАДОЛАЗЕ

ЈАЧЕ

И КРСНОМ ВОДИЦОМ

ОСВЕЋУЈУ

СВЕ КОЈЕ ИЗ ЖИВОТА

У ВЕЧНИ ЖИВОТ

ПРЕВОДЕ

ПРОЗРАЧЕ

 

ИКОНЕ

КАМЕН И СВЕТЛОСТ

И МИР ИЗ ОВИХ ХРАМОВА

НА ДУШЕ СРПСКЕ

МУЧЕНЕ СЕЋАЈУ

ПРЕД ЊИМА ВЕРУЈУЋИ

ИЗ МУЉА У БИСТРИНУ

ПРЕЛАЗЕ.

УЗ ЊИХ

ПОНОРНИЦЕ

ОПЕТ ИЗВИРУ

И ПОЈЕ ЖЕДНЕ

РАЗУМА.

 

 

БИЛИ СМО ТУ

Шума корењем јури реку

Корењем за небо се хвата

Из кога јата грамзивих птица

Кидишу на нас

Бацају своје црне сенке

Скривају своја грамзива лица.

 

Били смо ту

И када су хтели да нас

Нема

Сместили смо се у корењу

Шума и трава

Небо нам се скрило

У очима

Река је кроз нас и корење

Текла

И немо песму пркоса

изрекла

Песму заборава.

 

Били смо ту

Где небом балвани

Лете

И тајне се под камен

Шапућу

Да би их једном

Опет чули

Да их се опет

Неки сете.

 

Неко ко хоће

Да разуме

Ко хоће ту да

Буде,

Ма какве да су

Тајне из шуме,

Ма колико

Да га презиру

Зато

и да му се

Чуде.

 

Неко ко хоће да буде ту

Јер нема где да буде

И неће да буде на другом

Месту

Хоће да се зове како се

Зове

И да се моли својој вери

Навикнут на своје снове

И страх од своје звери.

 

Неће га уплашити

Сенке орлушина

Из неке друге шуме

Јер он међу корењем

живи

Да се крије уме

И једино се боји Бога

И истине

Скривеном под камењем

Ове велике шуме.

 

Бићемо ту

И када река

Промени ток

И када небо

Омркне од

Сенки црних

Крила

Ова шума је

Одувек наша

Била

Има јако корење

Које се сећа

Лепоте неба

И сунца...

Сања га

А снове под

Камен скрива.

Бићемо ту

И када нас не буде

Јер не само да смо

Ми ту

Него је ово део нас.

 

РАЗНЕ ПТИЦЕ-ШУМА КОСОВА

Олистале птице

у озиме дане

као зимзелен забран

на који већ слећу

црне птице слутње

злобне мисли

вране

тежак камен

меље у бујици

речи који

млазом захукталим

потоци окрећу.

 

Хоће овај забран

Јеком да сасеку

Али корење неће

Вадити из груди

Шума ова чува

Под корењем реку

У којој се крију

И птице и људи.

 

Поново ће једном

Олистати речи

Речене у болу

О тој страшној сечи.

Ластари ће нићи

Поиће их река

Олистаће птице,

Шума ће се дићи

Из корења срца

И груди човека.

 

СТРАНА

На коју ћу страну

Побећи пред собом,

И да ли ћу моћи

Икад да препознам

Трагове у песку,

Лик свој усред ноћи,

Мисао своју

Дознам...

На коју ћу страну

Побећи пред собом.

 

 

Икона на зиду

И док се у распуклом камену

раздвајала снага воде и пламена,

мирно си стајао на зиду времена,

негде између  малтера и камена,

слико стамена…

Да вековима повежеш кораке

и гласом  далеких предела

проговориш,

да изнад погледа беспомоћних

прозирност сванућа створиш,

 

слико Светиње и упозорења,

препознавања будућих у прошлом,

Веро за веру усхићења,

Надање времену надошлом.

01.08.1992 год.            “Светом Николи”

 

Реч за пред свануће…

Боже…

искреност моје душе

Лист је хартије беле

За Твоју руку…

Дај ми снаге и слуха да

чујем твој глас и поштујем га…

Дај ми памети да

да реч  ми не лети,

пре него што је мисао

Твоја и моја не загрле…

Љубави молим,

Своје за друге и

и других за себе,

и  здравља,

које се огледа у току

бистрих вода,

у даху и свежини

ветра,

у мирису трава.

Боже,

Смисао твоје воље

у покрету мом одреди

да радећи градим у духу

Твом.

Боже,

искреност моје душе

лист је хартије беле за

Твоју руку.

 

Видовдан

 Где чух звук светла

Падајућих звезда,

Где видех траг

изговорених речи…

На стаклу

И у магли,

Ко обрис…

У рано јутро,

Пред Видовдан.

 

 Ђурђевдан

Кад они без душе пропеваше,

И они без погледа видеше,

Кад они без памети одредише …

Дође мрак.

И није тама једино зло,

И није душманско коло једино,

Нису само под рогове и под

Воденични камен чини бачене:

Да се утре,

Опусти…

Угаси,

Занеми…

Одлелече…

 

Да се не наследи,

И не обради,

Да се не обљуби,

И не заволи,

Да се не усија,

И не обдани,

Да се не забели…

 

Али Вера је јаснија од незнани,

Лепша од привида

И јача од немани,

Дража од жељене,

Тврђа од речене…

 

И сваком је своја

кандилка засијала,

Звезда забеласала

И вода се заталасала,

Сваког је своја душа

Обавезала

Да зна шта чини,

Да зна где чини

И како ће му бити.

 

Булка са Косова

Згаженом булком у прашини

Крвари небо,

Опело јутра извија се уз зидине храма

Порушеног,

Творац наш је пред нама клеко

Да замоли нас за још мало људскости.

 

Верује у нас и поштује наше хтење,

Молећи нас да и ми поштујемо

Његово створење,

Не прети силом,

Којом пржи, жеже,

И која има немерљиве знаке,

Него моли љубављу, милином,

За одмерене покрете и кораке.

 

Бој на Косову

Бој за слободу,

За правду,

Лепоту…

За част и поштење,

За имовину и веру…

Бој за планину и

Бистру воду,

Бој на Косову и

На Церу.

 

Мирно, у колони,

Ко на причест,

Јашу коњаници,

Одмичу војске…

На челу Кнез

А зачеља нема…

У колони верују да и после смрти

Наде има,

И да ропство и није живот за људе…

Људима, поред хлеба,

Љубави, слободе, вере и

Лепоте треба.

 

 Бој ,

Када ништа друго остало није,

Кад силник не види шта руши и гази,

Где срља,

Бој

Кад се над кућом тама надвије,

 

 

 

Када се у грудима јецај гуши,

И кад се страхота свије.

И бој је за човека.

 

Кнез на челу јаше,

Први…

Као кад жури да сустигне хад.

Војске су пред њим али

Не плаши се њих.

Плаши се својих више,

Плаше га подлост, неслога,

Невера, зла ћуд…

Плаше га они што на Косово доћи

Неће,

И они што ће доћи после

Када више не буду имали куд.

 

Бој

Због завета датог Богу,

Бој

Због нејаке деце и уплашених

жена у свом дому,

 

Бој

Због оних који ће доћи после нас

Да се бију и победе .

Јуна, 1989. год.