knjige

СУВА КИША - роман о Канторовој прашини

Image: 
Opis knjige: 
Сретен Петковић СУВА КИША (роман о Канторовој прашини) Петар Арбутина У Београду 23.8.2013. Роман у савременој српској и светској књижевности од првих деценија двадесетог века тражи нови израз и искорак из класичног наратива и линеарног приповедања, нове аспекте приче и драматургије који би, бар у успелијим делима и експериментима ове врсте, сачували суштинске одреднице жанра и поетике додавши нова и другачија читања и тумачења књижевног текста. На том трагу настаје и роман Сува киша. Сретен Петковић у структуру сваке приче понаособ и романа у целини уводи Теорију фрактала покушавајући да, унутар њених физичких закономерности и специфичности, истовремено постави и објасни важна питања креативне скепсе и сумње везане за наслеђе, љубав, живот, емоције, књижевност, мит, пријатељство...То су и основне теме и опсесивна размишљања главног јунака Суве кише – писца Милана Мардељана, део његове судбине и животописа. Допуњена књижевним цитатом другог писца односно „првог писца трећег миленијума“ како су биографи називали Милорада Павића, ова теорија на ширем књижевном плану текста и значења, у најуспелијим деловима романа гради оригиналне целине и неочекиване обрте. Физика у теорији и тумачењу појава у свету уводи идеју редукционизма унутар које се неке појаве могу објаснити мањим просторним и временским скалама. Фрактале, опет, дефинишу као геометријске облике који могу бити подељени у делове од којих је свака минијатура копија целине. Канторова прашина, Троугао Серпинског, Кохова вијуга...само су неки од фрактала којима ова теорија дугује посебно богатство визуелизације јер фрактали често подсећају на облике које, у свакодневној визуелизацији света око нас, познајемо иако су независни облици који су у склопу са нашом имагинацијом и памћењем стварају слику. Слична идеја је руководила Сретена Петковића да на тај начин организује роман о писцу који налази љубав свог живота, живи своју судбину истинског верника у књижевност, губи љубав па је поново досеже у духу нове емоције, покушава да себи и другима објасни судбину и коб великог писца путем књижевног цитата, уметност и књижевност у времену садашњем, породицу у живљењу и наследству предака...све оно што га одређује као тумача времена и човека који то исто време трпи на својој кожи. У највећој мери овај необичан и оригиналан склоп даје занимљиве и успеле целине. У односу на роман у целини Канторова прашина често постаје начин да у временском и мисаоном дисконтинуитету писац, неминовно снижавајући стил на публицистичко репортажни ниво, покушава да створи универзалне теорије о свету и књижевности што му често не успева, односно често остаје на нивоу мало квалитетнијег публицистичког записа. Када томе придодамо пречесто опширну дескриптивност која се повремено прелива у дијалоге, питање ритма и тока приче са видљивим падовима као последицом реченог постаје једно од круцијалних квалитативних питања и вредновања Суве кише. Истини за вољу овај роман као централну нит приповедања садржи причу која се често опире потапању у опширни наратив а фрагментарна структура и промена временских и приповедачких планова ствара посебан доживљај читања са неочекиваним имагинативним кључем значења. Важно је напоменути да је Сретен Петковић успео да избегне веома честу замку у савременој српској књижевности где је структура романа често (само)довољни и универзални изговор за недостатак истинског књижевног квалитета и мањкавости текста. Прича о Милану Мардељану је прича о судбини писца и књижевности као изворној уметности и димензији стварности и искуства. Он живи своју причу коју покушава да напише. Чак и квалитативно цитирања Павића надилази једносмерно познавање и тумачење дела великог писца. Пре свега што Петковић покушава да креативно полемише са опсесивним симболима Павићеве прозе, књижевним и биографским чињеницама, да их цитира у својим прозним вињетама као посебни сплет симбола укомпонован у комплексну животну судбину Милана Мардељана. Када у целини сагледамо Суву кишу са сигурношћу се може тврдити да се овај роман значајно одмакао од просека овдашње продукције, поготову на нивоу теме и иновативности жанра и структуре. Искрено мислим да поменуте мањкавости неће сметати читаоцу који ће из перспективе Канторове прашине видети неке облике и слике којих до сада није био свестан. То и јесте пишчева намера, јасна и видљива.   ИЗВОД ИЗ ПРИЧЕ ЖАБЕ КОЈЕ ЛАЈУ Као да ластавичји реп, умочен у мастиљаве облаке, оставља на небу траг који се шири према истоку и из њега израња сунце. Јутро у сенци дана који по неком трагу још неразјашњене ноћи носи стрепњу. Дан се по јутру није могао познати! Рај је исти за све душе а пакао се разликује за мушкарце и жене. Постоји једно место, као нулта тачка Риманове сфере, које је за мушкарца и за жену потпуно различито. У њему мушкарци чувају привид, сенке, променљиве облике, а жене кроз њега виде намере. Зато што кроз исто место виде различите ствари, они се суштински разликују. Своју склоност мушкарци пуштају испред себе да тумара, тражи и осваја. Жене је воде за собом и као бесног пса напуцкавају је да улови оно што оне никада нису могле и никада не би. Тако је лепа и дрска студенткиња завршне године књижевности на Београдском филозофском факултету, чувала и вукла за собом своју намеру „да направи нешто велико за српску књижевност“ и освоји Великог писца. Да му за почетак уђе под кожу и у живот. У снове и путање на којима ће му постати незаобилазна. Знала је за његове склоности, јер је све своје тајне ставио у своје књиге. Она их је изучавала маниром научника који се бави теоријама сновиђења. Своје обожавање жена, лепих и младих, потурао је јунацима својих прича. Одала га је страст којом је те приче писао и пасивност којом су се његови ликови бранили од тог наметнутог стања. „Томе си склон чика пишче, на тој жици се свира твоја нада,“ мислила је док је на себе навлачила зеленкасто свилено хаљинче голих леђа и са закопчавањем са предње стране великим белим дугмадима од седефа. Васином улицом ишла је поскакивајући са ноге на ногу, као да игра кадрил са целим светом ако се то може. Испред улаза у зграду Филолошког факултета шмугну кроз масу студената, само да не сретне некога и проговори о било чему. Да свима прође са десне стране и буде неприметна. Ипак, на самим вратима налете на човека коштуњавог ко осушени дрен и са широко ободним црним шеширом који су препознатљиво да буду неуочљиви носили припадници тајне службе пратећи понекад и своје сенке. Брецну се и опсова га тако да он не чу шта она рече и побеже му уз степенице. Испред врата, професоровог кабинета на међуспрату, пуцну прстом десне руке као да себи даде неки знак за почетак, па левом отвори врата. Профа је седео за писаћим столом удубљен у читање. Покретом тела уназад затвори врата и десном руком окрете кључ у брави кога уочи као рода змију на песку. Професор подиже поглед кроз наочаре а затим стаде да их брише јер му се учини да се замаглише.   ИЗВОД ИЗ ПРИЧЕ ЗАШТО ЧИТАТИ РОМАН У свечаној дворани париског хотела „Кристал“, који се налази непосредно поред Ајфелове куле и који је место окупљања сликара, писаца и париског високог друштва, требало је у кишно мартовско послеподне да Велики писац одржи предавање на помало провокативну тему: „Зашто читати роман?“ За столић испред слике Анрија Матиса „Пуж“ десетак минута пре почетка сели су Велики писац и Бернард Пиво, уредник „Апострофа“. Господин Пиво је говорећи о Великом писцу представио његово дело и нагласио да се ради о литератури трећег миленијума. „Као сингуларитет у математици, књижевно дело Великог писца је крај и почетак нечег што данас не можемо ни сагледати. Да ли је дошао крај романа и зашто поред свега треба читати роман. Дајем реч Великом писцу.“ Салом се разлеже аплауз а сниматељи ухватише поглед Великог писца на Матисовој слици. Полако устаде са места и пошто се захвали на пажњи која му се указује и задовољству што може да се представи таквом аудиторијуму пређе на тему: „Зашто читати роман? Прво питање писцу које у том случају има и логичну допуну истог питања: Зашто писати роман? Како ће то роман бити превазиђен? Онако како ће разум бити превазиђен? Онако како ће нестати морал, етика и естетика? Сваки лични суд и став биће потопљен нечијом вољом у „свеопштем знању“, заблудама и једноумљу? Матрицама едукације и еманципације? У нечијој наметљивој и неразумној вољи, простаклуку и хтењу за власт над људима која је сама себи циљ и опсесија? Губитку воље и мишљења? Губитку способности расуђивања? Тесла је то давно разумео: „Бројеви и једначине су знаци којима се обележава музика сфера! Да је Ајнштајн чуо њене звуке не би стварао теорију релативитета! Ти звуци су порука уму да живот има смисла, да са Васионом постоји савршен склад и да је лепота узрок и последица стварања!! Та музика је вечно кружење звезданих небеса. Најмања звезда је савршена композиција и уједно део небеске симфоније. Откуцаји човековог срца су такође делови те симфоније на Земљи! Хармонија, која је врховни закон Свемира, успоставља природни поредак свуда! Хаос није музика. „Алберт Ајнштајн је гласник времена буке и беса“, говорио је Тесла. Кристална мрклина, простор ширења таме је права природа светлости, потреба светлости да постане материја, мала црна честица која је узрок свега, коју ум не може да замисли а математика да измери. У њу стаје цела Васиона! Управо тако стоји са рођењем Васионе. Материја је створена из првобитне и вечите енергије светлости. Нема почетка ни краја. Стварање је вечно кретање. Промена облика, боја, брзина само су привид тог стварања. Једном створен звук траје вечно. За човека, он може да ишчезне, али наставља да траје у тишини и то је његова највећа моћ. Једном изговорена реч и написана књига могу кроз вечност више да учине него што њихов аутор може и да замисли. Мисао је светлост бескраја. Наша коначност је само облик бесконачности која не може да схвати саму себе. Зато што настаје у малом, најмањем делу (незамисливо малом) и расте до незамисливо великог.   Када се препустиш песку и почнеш да одбројаваш зрна потече време. Када ти поглед лута пространством између далеких звезда, спасаваш се мислећи! Као да у мислима записујеш траг по коме ћеш се једном вратити. Када удишеш више него што издишеш у ствари подваљујеш животу. Као да се то може: да више и дуже дишеш, више поједеш и попијеш и било шта понесеш са собом било куда. Одмерене су ти могућности, одређене пропорције и снага. Обличје ти је створено идеално према њима и брзином си одређен. У складу са тим ти је домет и простор који досежеш. Лепота ти је осећање склада и одушевљење привидима. Сам си измислио науку, уметност и културу. Створио цивилизацију. Верујеш, волиш, „мислиш дакле постојиш“! Једино што желиш јесте да све разумеш и некако за собом оставиш траг утиснут у кристал незаборава. Реч, у бескрају изговорених, тражи свој отисак, свој жиг, као да немоћна то може. Једино за реч се не смеш хватати као за сламку. Али ти си недоказани сањар који записује речи и у њих се нада! Читаоче: Као замку, поставио сам песме, приче и романе да те сачекају једном када дан изгуби свој ред у низу, када осетиш празнину од које стрепиш. Али и којој се надаш. Можда ће твој поглед, наместо из очију, тећи из облака и као крупна киша падати по прашини. Баш тада сачекаће те моја реч. Разумећеш да бесповратно отиче наше време у чекању онога што је давно прошло. Неће узводно потећи реке и море се неће на небу сакрити. Оно што је било, а са чим поредимо оно што бисмо желели и чему се надамо, никада више неће бити. А шта ће бити, не може знати сећање! Зато што следиш хармонију универзума и стичеш искуство ока разума које једино види у даљину када у небо погледа. Зато си читао, читаш и читаћеш роман, ти што ме то питаш. Човек ће морати да уочи и разуме фрактале, да свој језик и комуникацију прилагоди њима а своја сазнања преиспита. Тако се човеку отварају нови путеви, и као што рече мој колега малочас поредећи сингуларитет са крајем једне математике из кога се отвара могућност једне сасвим нове и далекосежније математике, тако и роман губи једно својство али стиче потпуно нове могућности. Роман читаоцу даје време за разумевање и нуди неограничени број могућности читања. Савремени роман није само констатација чињеница, заплет радње или вештина приповедања теме. Није ни само понављање идеја и заузимање естетских и етичких ставова. Он је, и мора бити, светлост у тескоби у којој савремени човек све више обитава, инспирација за креативно мишљење и узбуђење сазнавања којим ће се човек утврдити у себи као бедемом према безумљу, ништавилу и злу. Роман ће бити она печена цигла којом ће човек у свом срцу озидати храмове Богу, љубави и својој души, које ће најзад препознати као суштинске у свом животу. Писци се и данас могу поделити на хуље и хероје. Хуље ће и даље свој дар уметника продавати у службу злу а хероји ће стварати Роман који ће људску душу оплемењивати љубављу и лепотом, етиком и вером, хуманим смислом људског живљења уопште! Многе ће ствари нестати али и многе настати и омогућити трајну победу светла и фракталног божијег устројства цивилизације!“ Заћута док је попио мало воде.

Kristalni nar - Salvador Dali - čovek sebi ravan

Image: 
Opis knjige: 
Роман о животу Салвадора Далија, највећег сликара 20ог века и јединог надреалисте. Човека који је имао сан о себи и остварио га је. Који је пружио могућност цивилизацији и реализму да се промене а, за које је он био и још увек је само „контраверзан“.   ИЗВОД ИЗ ПРИЧЕ СВЕ ЖЕНЕ Од малена посматрао је разлике на телу и у понашању своје мајке, оца, сестре, девојчица и деча-ка, комшиница и комшија, жена и мушкараца око себе. О томе је свакодневно мислио док је сликао, ишао у школу и на факултет, на славља и сахране, у самоћи и међу људима. После оног сусрета са Гарсијом, нешто је ипак знао: жене су му биле лепши и интересантнији облик. Уживао је док их посматра. Забављао се пажљиво пратећи све шта се са њима догађа. Знао је то о себи и није се узбуђивао када га људи нису разумели, када су га оптуживали за оно што њима није било јасно. Њему јесте. Знао је да о женама мора још пуно тога да сазна. Одуго-влачио је то све док на једном скупу надреалиста у Мадриду није приметио жену песника Пола Елијара, Галу. Погледали су се неколико пута и некако знали да желе сусрет. Ипак, Дали је побегао са овог скупа смушен и уплашен свим оним што слути и осећа. Немоћ, болест и неодлучност да било шта промени су га обузели. Радио је пуном снагом, треперио је од неке чудне грознице и костобоље и све више личио на чудовиште Хијеронима Боша коме је остала само кошчата рука, око и мозак. „Јавну кућу? Па да, то је и за мене најлепша страна Париза. Најбоља је у хотелу Вивијен у улици Вивијен.“ Рече таксиста и чудном вештином прође кроз улице и уличице Париза. Када изађе из возила и Далију показа улицу са дрворедом, уличним светиљ-кама и капијама од кованог гвожђа иза којих су као старе даме чучале куће са тајанственим прозорима, таксиста рече: „То је вила Вивијен! Желим вам пријатан боравак у Паризу.“ Дали, кога је отац на овај пут испратио са довољно новца да испуни све жеље и притом буде галантан, даде таксисти напојницу, осмехну му се, и крете ка капији одлучан да се суочи са тајном. Осећао се узбуђен али здрав и лепо расположен. Одгурнуо је тешку капију и ушао кроз стаклена врата у предворје виле. Сачекали су га средовечна дама у црној хаљини и господин у фраку и са белим рукавицама. „Добро вече вам желим, и добродошли у нашу кућу женских тајни!“ Каже дама и узима Далија под руку. Господин са фраком их води према столу у средини дворане која подсећа на оне које је видео у дворцу Версај. Гудачки квартет је на малом подијуму свирао Вивалдија. За осталим столовима седеле су даме у свечаним тоалетама и господа у модерним оделима. Дали је једини био у белим панталонама и морнарској мајици са полудугим рукавима. Тако обучен и својим великим и увек раширеним очима изазивао је интересовање присутних. Освртао се око себе и помало збуњен призором лепоте видно одавао изненађење овим местом. „Код нас у Шпанији, јавне куће су биле за сиротињу и морнаре, курве за високо друштво су радиле по својим вилама и није се могло лако до њих доћи.“ Хтеде да каже госпођи која му додаде чашу са шампањцем и подижући своју наздрави за његову добродошлицу. Наздрави и он па отпивши гутљај не рече ништа. Госпођа му се поклони и оде да пажњу посвети другим гостима. Док је Дали размишљао шта да ради прилази му господин у фраку. „Господин жели друштво неке даме?“ „Дама, рецимо три, да буду слатке и разли-чите као ситни колачи.“   ИЗВОД ИЗ ПРИЧЕ СВЕ ШАМПЛЕН 1940. година Брод Шамплен, иако саграђен 1932. године и почетком четрдесетих година био је најсавременији и најлуксузнији пароброд Компаније Генерал Трансатлантик- Француске линије. Неколико пута су Гала и Дали заказивали полазак за Њујорк, и одлагали га јер су чекали гаранције Међународне агенције за цивилну пловидбу из Лондона која је оклевала јер се над дугом пловидбом надвио један злокобни талас немачких подморница које се увелико спремају за рат. Нарочито су циљали бродове којима су Јевреји бежали пред фашистима. Био је ту и ћудљиви Атлантик и многобројни пиратски бродови који су вребали богати плен. Оволики брод био је несигуран као чамчић у великом мору. После хаварије Титаника, услови за дугу пловидбу су пооштрени. Ипак, сви путници су средином априла добили позив да се укрцају на брод, најкасније један дан пре испловљавања. У упутству је стајало да се морају увежбати поступци у случају потапања брода. То је међу путницима створило стрепњу и унело страх. Међу путницима је било највише Јевреја који су журили да се домогну америчке обале пре него што Немци остваре своје намере. Тих дана немачке трупе су ушле у Бордо па су сви настојали да ухвате овај брод. Карту сте могли продати за велико богатство у злату, иако је постојала велика неизвесност на овом путовању. Дали и Гала су карту за овај пут купили пре-ко свог америчког галеристе и пријатеља Жилијена Левија, који је већ раније, приликом њиховог бо-равка у Метрополитен опери због премијере Баханалија, балета који је на сцену поставио Дали и за који је радио костиме и писао либрето, договорио са њима поновни долазак у Њујорк ради припреме Ретроспективне изложбе Салвадора Далија. Неко-лико пута су мислили да откажу путовање али је утицај господина Левија био пресудан. Он је знао да Салвадор не зна да држи језик за зубима па је мислио да је боље да избегну ризик и склоне се од рата. Неке слике су му раније послали бродом Нормандија, тако да су сада могли понети најосно-вније личне ствари и упустити се у ово путовање које ће по свему бити пловидба по ивици немирног мора и на нишану немачких подморница... „Сви на броду су у еуфорији пред долазак у Њујорк! Кажу да нас чека гомила новинара. Сви би хтели да их избегну!“ „Ја не бих! Ја их све зовем код себе и спреман сам за њих! Зато смо и дошли, зар не?“ Каже Дали ширећи ноздрве и очи и мрдајући поткресаним брковима. „Идемо у Америку са славом коју си стекао у Паризу. Бринеш ли због тога?“ „Ни најмање, ја сам довољно луд да задово-љим њихов укус и привучем пажњу, а они прихватају све што је различито, сензационално, комплексно и проистекло из традиције Западне културе. Жао ми је једино што немају везе са Ренесансом а верују у уметност.“ „Занима ме шта си смислио да урадиш?“ „Напашћу их где су најслабији. Рећи ћу им у лице да им је Холивуд све само не царство филмске уметности. Притом ћу им све објаснити уз помоћ меких сатова.“ „Зашто мислиш да ће уопште хтети да те чују?“ „Нас душо моја! Па рецимо јер ћемо бити атрактивни и провокативни а они од тога праве новац. Када осете неког они га не испуштају из вида. А ми и не бежимо. Кажемо им шта желе и они дођу поново а ми смислимо нешто ново. И сви буду задовољни.“ „Видећу какав ћеш бити када те заспу пита-њима!“ „Притом ћу ја њих потерати у мишју рупу, видећеш!“ „Како то мислиш да урадиш?“ „Прво, тебе ћу осликати као оно на пријему код Пјера Лаба. Твоју десну страну лица, десно раме и десну дојку, слабине и бедра а што ћу претходно да ти разголитим. Сећаш ли се да сам ти причао да ће се прво Америка а потом цео свет због тебе осликавати по мојим идејама. Само што ћеш ти бити прва!“ „Друго?“ „Себе ћу обући као кловна, јер ја то некако и јесам. Ја сам кловн од кога деца плачу, али се одрасли грохотом смеју. Нацртаћу себи велике танке бркове окренуте навише са цветовима на врховима. Рећи ћу им да их не волим, чак више од тога: не подносим их. Да они мисле да сам симпатично луд, али да се ја од њихове лудости разликујем зато што сам генијалан. А они, мада сада имају шансе, никада неће разумети меке сатове, архитектуру, горуће жирафе и смешног магарца Салвадора Далија. Американцима рећи да нешто не могу разумети најтрагичније је и најпровокативније за њих. Они су једини људи на свету који верују да могу и имају право другима да наметну своје мишљење и вољу. Тако схватају власт и интерес!“ „Хоћеш ли на коњу и по месечини ујахати у Њујорк!“ „Волео бих да смо тако освојили и Париз. Али прво ћемо освојити Њујорк а затим ће нам Париз сам пасти пред ноге!“ Устаде и на брзину испи кафу а онда као да страшно жури погледа кроз прозор кабине и виде копно у даљини. На Шамплену је била и новинарка Карес Крозби која је била одушевљена Далијевим идејама, посебно његовом енигматском крилатицом: „Хлеб, хлеб, само хлеб“. „Тај хлеб је био зверски анти-хуман“, како је Дали тумачио ову крилатицу. „Он је симболизовао освету једне луксузне маште против утилитаризма практичног света. Тај ће хлеб бити аристократски, естетски, параноичан, језуитски, феноменалан, префињен и парализујући.“ Госпо-ђица Крозби је желела да са Далијем направи хлеб дугачак 15 м и да га изложи у Ерменонвилу. Сада је дошла на идеју да са таквим хлебом сви уђу у Њујорк. Договорила је са главним куваром на броду Шамплен да им направи најдужи што може, француски хлеб. То је добро дошло Далију који је смислио причу и мизансцен за конференцију за штампу у својој кабини. Кувар је имао најдужи комад летвице од 2,5 м и толики хлеб је направио на дан када је Шамплен упловио у Њујоршку луку. Још се пушио кад су га донели у Далијеву кабину. Госпођица Крозби је била поносна на своје учешће у догађају који следи и са Галом била је једина у бродској кабини када су почели да пристижу новинари и фоторепортери. Сви су стајали, изузев њих две које су имале где да седну и са нестрпљењем очекивали Далија. Брод је стао и посада је набацивала везове и припремала мост за силазак путника. Царински службеници су по кабинама радили свој посао а новинари са дока су се укрцавали довијајући се уобичајено преко службеног моста. Дали је стајао крај ограде друге етаже брода и посматрао догађај. Онда је обукао свој чувени фрак и ставио шешир, разбарушио косу и заруменео образе и усне тамноцрвеним кармином. Кренуо је лаганим кораком Арлекина ка својој кабини. Када је стигао до улазних врата кабине, људи се размакоше да га пропусте. Он климну главом и додирну шешир десном руком поздрављајући их па приђе Гали и скиде са ње одећу да прикаже слику коју је на њеном телу осликао. Лепо лице, десна дојка и раме осликани су цветним мотивима. Гала је седела усправно и мирно посматрала присутне док су фоторепортери настојали да заузму што бољи положај за сликање. Дали приђе хлебу и подиже га себи изнад главе машући њиме лево и десно. Новинари и репортери се дадоше у сагињање падајући по поду у намери да избегну ударце хлебом. Госпођица Крозби поче да аплаудира одушевљена догађајем. Дали се заустави, хлеб стави преко шешира на главу и обрати се новинарима: „Обожавам публицитет и ако будем имао среће да сазнате ко сам, да ми поставите сва ваша интересантна питања даћу вам овај хлеб као што је Свети Фрања чинио са птицама!“ „Зар вам ми личимо на птице?“ „Да, и то треба да вам је част јер су птице искрене, поштене и далековиде! А ја се нећу померати тако да ви нећете морати да се сагињете и склањате пред овом мочугом. Хлеб, хлеб, само хлеб, моја је енигматска крилатица.  Ја сам, дакле, Салвадор Дали надреалиста и концептуални уметник из Шпаније и Европе који у свом трагању за посвећеним реализмом настоји да промени свет мењајући себе. То је велика и најзначајнија мисија сваког појединца. Борећи се за себе, боримо се за аристократију људског духа. Ренесанса а не револуција је мој избор. Класицизам и естетика су оквир веровања а мистицизам заокружује мој разум. Мој хлеб је зверски антихуман. Хуманизам је оболео од цинизма и нељудскости.  Мој хлеб симболизује освету једне луксузне маште против утилитаризма практичног света!“ „Шта то значи? Шта то значи?“ Зачуло се са свих страна. „То значи да сам ја ту! Желео сам да ступим у контакт са новим „месом“. Са земљом која није заражена ратном атмосфером. Хтео сам да дођем овде, донесем свој план и образложим га. Да положим свој хлеб на овај континент! Ето ме, ту сам!“ Настаде тајац. Нико није ништа разумео и није био спреман да га било шта пита. Госпођица Крозби устаде са места и поче да аплаудира. Новинари јој се придружише. Једино је Гала седела мирно изигравајући рам за слику која је била осликана по њеном телу. Новинари су били припремљени да добију сензационалну причу. „Да ли је тачно господине Дали да сте насликали портрет своје жене са два печена котлета на раменима?“ „Да тачно је, али котлети нису били печени него сирови!“ Каже Дали премештајући дуги хлеб са једног рамена на друго. „Зашто?“ „Зато што је Гала сирова!“ „А зашто баш котлете са вашом женом?“ „Волим котлете и волим своју жену! Не видим разлог због чега их не бих насликао заједно!“ Каже Дали мало шеретски а сви присутни се насмејаше. Чак је и Гала руком прикрила смех. Једино се Дали није смејао. Укочио је поглед у висини плафона и задигао главу забацивши распршену косу као да позира или стоји на каменитој плажи Кадакеса. Повремено је дугачки хлеб премештао са једног рамена на друго и  окретао се са њим терајући присутне новинаре да избегавају његове намере. Полако се ова чудна конференција за штампу завршила. Док их је Гала спремала за искрцавање, Дали оде до капетанске собе на врху брода. Желео је да види Њујорк из те перспективе. У кабини затече капетана Самуела Вижона како исписује бродски дневник. Одушевљен призором Дали је ишао са једног краја бродског окна на други. Јака светлост која пада са неба чинила је одсјај града као кос-мичку даљину пред њим. „Ово је чудо. Египат, пирамиде, све изокре-нуто. Овде космос додирује земљу. Њујорк је зеленкастосив и прљавобео. Нисам до сада видео ове боје. Не знам да ли је сада дан или је већ ноћ пала над овај град.“ Капетан је скинуо наочаре и са чуђењем гледао како се Дали одушевљава призором. Све је прекинуо капетан палубе. „Господине Дали чекају вас на обали ваша супруга која се искрцала са стварима и господин Жилијен Леви код аутомобила.“ Дали пође али се врати и рукова се са капетаном Самуелом захвали-вши му се за могућност да одавде све види. „Одавде се види космос и тек сада видим како је велики овај брод.“ Махну капетану и са официром палубе оде ка мосту за искрцавање.   THE CRYSTAL POMEGRANATE А novel about life of Salvador Dali, the greatest painter of XX century and the world's only surrealist. It is a story of a man who had a dream and made it true, a man who gave a civilization and realism the possibility to make changes, yet to whom he was and remained nothing but a controversy/controversial personality.