Kristalni nar - Salvador Dali - čovek sebi ravan

Роман о животу Салвадора Далија, највећег сликара 20ог века и јединог надреалисте. Човека који је имао сан о себи и остварио га је. Који је пружио могућност цивилизацији и реализму да се промене а, за које је он био и још увек је само „контраверзан“.

ИЗВОД ИЗ ПРИЧЕ СВЕ ЖЕНЕ

Од малена посматрао је разлике на телу и у понашању своје мајке, оца, сестре, девојчица и деча-ка, комшиница и комшија, жена и мушкараца око себе. О томе је свакодневно мислио док је сликао, ишао у школу и на факултет, на славља и сахране, у самоћи и међу људима. После оног сусрета са Гарсијом, нешто је ипак знао: жене су му биле лепши и интересантнији облик. Уживао је док их посматра. Забављао се пажљиво пратећи све шта се са њима догађа. Знао је то о себи и није се узбуђивао када га људи нису разумели, када су га оптуживали за оно што њима није било јасно. Њему јесте. Знао је да о женама мора још пуно тога да сазна. Одуго-влачио је то све док на једном скупу надреалиста у Мадриду није приметио жену песника Пола Елијара, Галу. Погледали су се неколико пута и некако знали да желе сусрет. Ипак, Дали је побегао са овог скупа смушен и уплашен свим оним што слути и осећа. Немоћ, болест и неодлучност да било шта промени су га обузели. Радио је пуном снагом, треперио је од неке чудне грознице и костобоље и све више личио на чудовиште Хијеронима Боша коме је остала само кошчата рука, око и мозак.

„Јавну кућу? Па да, то је и за мене најлепша страна Париза. Најбоља је у хотелу Вивијен у улици Вивијен.“ Рече таксиста и чудном вештином прође кроз улице и уличице Париза. Када изађе из возила и Далију показа улицу са дрворедом, уличним светиљ-кама и капијама од кованог гвожђа иза којих су као старе даме чучале куће са тајанственим прозорима, таксиста рече: „То је вила Вивијен! Желим вам пријатан боравак у Паризу.“

Дали, кога је отац на овај пут испратио са довољно новца да испуни све жеље и притом буде галантан, даде таксисти напојницу, осмехну му се, и крете ка капији одлучан да се суочи са тајном. Осећао се узбуђен али здрав и лепо расположен. Одгурнуо је тешку капију и ушао кроз стаклена врата у предворје виле.

Сачекали су га средовечна дама у црној хаљини и господин у фраку и са белим рукавицама.

„Добро вече вам желим, и добродошли у нашу кућу женских тајни!“ Каже дама и узима Далија под руку. Господин са фраком их води према столу у средини дворане која подсећа на оне које је видео у дворцу Версај. Гудачки квартет је на малом подијуму свирао Вивалдија. За осталим столовима седеле су даме у свечаним тоалетама и господа у модерним оделима. Дали је једини био у белим панталонама и морнарској мајици са полудугим рукавима. Тако обучен и својим великим и увек раширеним очима изазивао је интересовање присутних. Освртао се око себе и помало збуњен призором лепоте видно одавао изненађење овим местом. „Код нас у Шпанији, јавне куће су биле за сиротињу и морнаре, курве за високо друштво су радиле по својим вилама и није се могло лако до њих доћи.“ Хтеде да каже госпођи која му додаде чашу са шампањцем и подижући своју наздрави за његову добродошлицу. Наздрави и он па отпивши гутљај не рече ништа. Госпођа му се поклони и оде да пажњу посвети другим гостима. Док је Дали размишљао шта да ради прилази му господин у фраку.

„Господин жели друштво неке даме?“

„Дама, рецимо три, да буду слатке и разли-чите као ситни колачи.“

ИЗВОД ИЗ ПРИЧЕ СВЕ ШАМПЛЕН

1940. година

Брод Шамплен, иако саграђен 1932. године и почетком четрдесетих година био је најсавременији и најлуксузнији пароброд Компаније Генерал Трансатлантик- Француске линије. Неколико пута су Гала и Дали заказивали полазак за Њујорк, и одлагали га јер су чекали гаранције Међународне агенције за цивилну пловидбу из Лондона која је оклевала јер се над дугом пловидбом надвио један злокобни талас немачких подморница које се увелико спремају за рат. Нарочито су циљали бродове којима су Јевреји бежали пред фашистима. Био је ту и ћудљиви Атлантик и многобројни пиратски бродови који су вребали богати плен. Оволики брод био је несигуран као чамчић у великом мору. После хаварије Титаника, услови за дугу пловидбу су пооштрени.

Ипак, сви путници су средином априла добили позив да се укрцају на брод, најкасније један дан пре испловљавања. У упутству је стајало да се морају увежбати поступци у случају потапања брода. То је међу путницима створило стрепњу и унело страх. Међу путницима је било највише Јевреја који су журили да се домогну америчке обале пре него што Немци остваре своје намере. Тих дана немачке трупе су ушле у Бордо па су сви настојали да ухвате овај брод. Карту сте могли продати за велико богатство у злату, иако је постојала велика неизвесност на овом путовању.

Дали и Гала су карту за овај пут купили пре-ко свог америчког галеристе и пријатеља Жилијена Левија, који је већ раније, приликом њиховог бо-равка у Метрополитен опери због премијере Баханалија, балета који је на сцену поставио Дали и за који је радио костиме и писао либрето, договорио са њима поновни долазак у Њујорк ради припреме Ретроспективне изложбе Салвадора Далија. Неко-лико пута су мислили да откажу путовање али је утицај господина Левија био пресудан. Он је знао да Салвадор не зна да држи језик за зубима па је мислио да је боље да избегну ризик и склоне се од рата. Неке слике су му раније послали бродом Нормандија, тако да су сада могли понети најосно-вније личне ствари и упустити се у ово путовање које ће по свему бити пловидба по ивици немирног мора и на нишану немачких подморница...

„Сви на броду су у еуфорији пред долазак у Њујорк! Кажу да нас чека гомила новинара. Сви би хтели да их избегну!“

„Ја не бих! Ја их све зовем код себе и спреман сам за њих! Зато смо и дошли, зар не?“ Каже Дали ширећи ноздрве и очи и мрдајући поткресаним брковима.

„Идемо у Америку са славом коју си стекао у Паризу. Бринеш ли због тога?“

„Ни најмање, ја сам довољно луд да задово-љим њихов укус и привучем пажњу, а они прихватају све што је различито, сензационално, комплексно и проистекло из традиције Западне културе. Жао ми је једино што немају везе са Ренесансом а верују у уметност.“

„Занима ме шта си смислио да урадиш?“

„Напашћу их где су најслабији. Рећи ћу им у лице да им је Холивуд све само не царство филмске уметности. Притом ћу им све објаснити уз помоћ меких сатова.“

„Зашто мислиш да ће уопште хтети да те чују?“

„Нас душо моја! Па рецимо јер ћемо бити атрактивни и провокативни а они од тога праве новац. Када осете неког они га не испуштају из вида. А ми и не бежимо. Кажемо им шта желе и они дођу поново а ми смислимо нешто ново. И сви буду задовољни.“

„Видећу какав ћеш бити када те заспу пита-њима!“

„Притом ћу ја њих потерати у мишју рупу, видећеш!“

„Како то мислиш да урадиш?“

„Прво, тебе ћу осликати као оно на пријему код Пјера Лаба. Твоју десну страну лица, десно раме и десну дојку, слабине и бедра а што ћу претходно да ти разголитим. Сећаш ли се да сам ти причао да ће се прво Америка а потом цео свет због тебе осликавати по мојим идејама. Само што ћеш ти бити прва!“

„Друго?“

„Себе ћу обући као кловна, јер ја то некако и јесам. Ја сам кловн од кога деца плачу, али се одрасли грохотом смеју. Нацртаћу себи велике танке бркове окренуте навише са цветовима на врховима. Рећи ћу им да их не волим, чак више од тога: не подносим их. Да они мисле да сам симпатично луд, али да се ја од њихове лудости разликујем зато што сам генијалан. А они, мада сада имају шансе, никада неће разумети меке сатове, архитектуру, горуће жирафе и смешног магарца Салвадора Далија. Американцима рећи да нешто не могу разумети најтрагичније је и најпровокативније за њих. Они су једини људи на свету који верују да могу и имају право другима да наметну своје мишљење и вољу. Тако схватају власт и интерес!“

„Хоћеш ли на коњу и по месечини ујахати у Њујорк!“

„Волео бих да смо тако освојили и Париз. Али прво ћемо освојити Њујорк а затим ће нам Париз сам пасти пред ноге!“ Устаде и на брзину испи кафу а онда као да страшно жури погледа кроз прозор кабине и виде копно у даљини.

На Шамплену је била и новинарка Карес Крозби која је била одушевљена Далијевим идејама, посебно његовом енигматском крилатицом: „Хлеб, хлеб, само хлеб“. „Тај хлеб је био зверски анти-хуман“, како је Дали тумачио ову крилатицу. „Он је симболизовао освету једне луксузне маште против утилитаризма практичног света. Тај ће хлеб бити аристократски, естетски, параноичан, језуитски, феноменалан, префињен и парализујући.“ Госпо-ђица Крозби је желела да са Далијем направи хлеб дугачак 15 м и да га изложи у Ерменонвилу. Сада је дошла на идеју да са таквим хлебом сви уђу у Њујорк. Договорила је са главним куваром на броду Шамплен да им направи најдужи што може, француски хлеб. То је добро дошло Далију који је смислио причу и мизансцен за конференцију за штампу у својој кабини. Кувар је имао најдужи комад летвице од 2,5 м и толики хлеб је направио на дан када је Шамплен упловио у Њујоршку луку. Још се пушио кад су га донели у Далијеву кабину. Госпођица Крозби је била поносна на своје учешће у догађају који следи и са Галом била је једина у бродској кабини када су почели да пристижу новинари и фоторепортери. Сви су стајали, изузев њих две које су имале где да седну и са нестрпљењем очекивали Далија. Брод је стао и посада је набацивала везове и припремала мост за силазак путника. Царински службеници су по кабинама радили свој посао а новинари са дока су се укрцавали довијајући се уобичајено преко службеног моста. Дали је стајао крај ограде друге етаже брода и посматрао догађај. Онда је обукао свој чувени фрак и ставио шешир, разбарушио косу и заруменео образе и усне тамноцрвеним кармином. Кренуо је лаганим кораком Арлекина ка својој кабини.

Када је стигао до улазних врата кабине, људи се размакоше да га пропусте. Он климну главом и додирну шешир десном руком поздрављајући их па приђе Гали и скиде са ње одећу да прикаже слику коју је на њеном телу осликао. Лепо лице, десна дојка и раме осликани су цветним мотивима. Гала је седела усправно и мирно посматрала присутне док су фоторепортери настојали да заузму што бољи положај за сликање. Дали приђе хлебу и подиже га себи изнад главе машући њиме лево и десно. Новинари и репортери се дадоше у сагињање падајући по поду у намери да избегну ударце хлебом. Госпођица Крозби поче да аплаудира одушевљена догађајем. Дали се заустави, хлеб стави преко шешира на главу и обрати се новинарима:

„Обожавам публицитет и ако будем имао среће да сазнате ко сам, да ми поставите сва ваша интересантна питања даћу вам овај хлеб као што је Свети Фрања чинио са птицама!“

„Зар вам ми личимо на птице?“

„Да, и то треба да вам је част јер су птице искрене, поштене и далековиде! А ја се нећу померати тако да ви нећете морати да се сагињете и склањате пред овом мочугом. Хлеб, хлеб, само хлеб, моја је енигматска крилатица.  Ја сам, дакле, Салвадор Дали надреалиста и концептуални уметник из Шпаније и Европе који у свом трагању за посвећеним реализмом настоји да промени свет мењајући себе. То је велика и најзначајнија мисија сваког појединца. Борећи се за себе, боримо се за аристократију људског духа. Ренесанса а не револуција је мој избор. Класицизам и естетика су оквир веровања а мистицизам заокружује мој разум. Мој хлеб је зверски антихуман. Хуманизам је оболео од цинизма и нељудскости.  Мој хлеб симболизује освету једне луксузне маште против утилитаризма практичног света!“

„Шта то значи? Шта то значи?“ Зачуло се са свих страна.

„То значи да сам ја ту! Желео сам да ступим у контакт са новим „месом“. Са земљом која није заражена ратном атмосфером. Хтео сам да дођем овде, донесем свој план и образложим га. Да положим свој хлеб на овај континент! Ето ме, ту сам!“ Настаде тајац. Нико није ништа разумео и није био спреман да га било шта пита. Госпођица Крозби устаде са места и поче да аплаудира. Новинари јој се придружише. Једино је Гала седела мирно изигравајући рам за слику која је била осликана по њеном телу.

Новинари су били припремљени да добију сензационалну причу.

„Да ли је тачно господине Дали да сте насликали портрет своје жене са два печена котлета на раменима?“

„Да тачно је, али котлети нису били печени него сирови!“ Каже Дали премештајући дуги хлеб са једног рамена на друго.

„Зашто?“

„Зато што је Гала сирова!“

„А зашто баш котлете са вашом женом?“

„Волим котлете и волим своју жену! Не видим разлог због чега их не бих насликао заједно!“ Каже Дали мало шеретски а сви присутни се насмејаше. Чак је и Гала руком прикрила смех. Једино се Дали није смејао. Укочио је поглед у висини плафона и задигао главу забацивши распршену косу као да позира или стоји на каменитој плажи Кадакеса. Повремено је дугачки хлеб премештао са једног рамена на друго и  окретао се са њим терајући присутне новинаре да избегавају његове намере. Полако се ова чудна конференција за штампу завршила.

Док их је Гала спремала за искрцавање, Дали оде до капетанске собе на врху брода. Желео је да види Њујорк из те перспективе. У кабини затече капетана Самуела Вижона како исписује бродски дневник. Одушевљен призором Дали је ишао са једног краја бродског окна на други. Јака светлост која пада са неба чинила је одсјај града као кос-мичку даљину пред њим.

„Ово је чудо. Египат, пирамиде, све изокре-нуто. Овде космос додирује земљу. Њујорк је зеленкастосив и прљавобео. Нисам до сада видео ове боје. Не знам да ли је сада дан или је већ ноћ пала над овај град.“ Капетан је скинуо наочаре и са чуђењем гледао како се Дали одушевљава призором. Све је прекинуо капетан палубе.

„Господине Дали чекају вас на обали ваша супруга која се искрцала са стварима и господин Жилијен Леви код аутомобила.“ Дали пође али се врати и рукова се са капетаном Самуелом захвали-вши му се за могућност да одавде све види. „Одавде се види космос и тек сада видим како је велики овај брод.“ Махну капетану и са официром палубе оде ка мосту за искрцавање.

THE CRYSTAL POMEGRANATE

А novel about life of Salvador Dali, the greatest painter of XX century and the world's only surrealist. It is a story of a man who had a dream and made it true, a man who gave a civilization and realism the possibility to make changes, yet to whom he was and remained nothing but a controversy/controversial personality.