СУВА КИША - роман о Канторовој прашини

Сретен Петковић

СУВА КИША

(роман о Канторовој прашини)

Петар Арбутина

У Београду 23.8.2013.

Роман у савременој српској и светској књижевности од првих деценија двадесетог века тражи нови израз и искорак из класичног наратива и линеарног приповедања, нове аспекте приче и драматургије који би, бар у успелијим делима и експериментима ове врсте, сачували суштинске одреднице жанра и поетике додавши нова и другачија читања и тумачења књижевног текста. На том трагу настаје и роман Сува киша. Сретен Петковић у структуру сваке приче понаособ и романа у целини уводи Теорију фрактала покушавајући да, унутар њених физичких закономерности и специфичности, истовремено постави и објасни важна питања креативне скепсе и сумње везане за наслеђе, љубав, живот, емоције, књижевност, мит, пријатељство...То су и основне теме и опсесивна размишљања главног јунака Суве кише – писца Милана Мардељана, део његове судбине и животописа. Допуњена књижевним цитатом другог писца односно „првог писца трећег миленијума“ како су биографи називали Милорада Павића, ова теорија на ширем књижевном плану текста и значења, у најуспелијим деловима романа гради оригиналне целине и неочекиване обрте.

Физика у теорији и тумачењу појава у свету уводи идеју редукционизма унутар које се неке појаве могу објаснити мањим просторним и временским скалама. Фрактале, опет, дефинишу као геометријске облике који могу бити подељени у делове од којих је свака минијатура копија целине. Канторова прашина, Троугао Серпинског, Кохова вијуга...само су неки од фрактала којима ова теорија дугује посебно богатство визуелизације јер фрактали често подсећају на облике које, у свакодневној визуелизацији света око нас, познајемо иако су независни облици који су у склопу са нашом имагинацијом и памћењем стварају слику. Слична идеја је руководила Сретена Петковића да на тај начин организује роман о писцу који налази љубав свог живота, живи своју судбину истинског верника у књижевност, губи љубав па је поново досеже у духу нове емоције, покушава да себи и другима објасни судбину и коб великог писца путем књижевног цитата, уметност и књижевност у времену садашњем, породицу у живљењу и наследству предака...све оно што га одређује као тумача времена и човека који то исто време трпи на својој кожи.

У највећој мери овај необичан и оригиналан склоп даје занимљиве и успеле целине. У односу на роман у целини Канторова прашина често постаје начин да у временском и мисаоном дисконтинуитету писац, неминовно снижавајући стил на публицистичко репортажни ниво, покушава да створи универзалне теорије о свету и књижевности што му често не успева, односно често остаје на нивоу мало квалитетнијег публицистичког записа. Када томе придодамо пречесто опширну дескриптивност која се повремено прелива у дијалоге, питање ритма и тока приче са видљивим падовима као последицом реченог постаје једно од круцијалних квалитативних питања и вредновања Суве кише.

Истини за вољу овај роман као централну нит приповедања садржи причу која се често опире потапању у опширни наратив а фрагментарна структура и промена временских и приповедачких планова ствара посебан доживљај читања са неочекиваним имагинативним кључем значења. Важно је напоменути да је Сретен Петковић успео да избегне веома честу замку у савременој српској књижевности где је структура романа често (само)довољни и универзални изговор за недостатак истинског књижевног квалитета и мањкавости текста. Прича о Милану Мардељану је прича о судбини писца и књижевности као изворној уметности и димензији стварности и искуства. Он живи своју причу коју покушава да напише. Чак и квалитативно цитирања Павића надилази једносмерно познавање и тумачење дела великог писца. Пре свега што Петковић покушава да креативно полемише са опсесивним симболима Павићеве прозе, књижевним и биографским чињеницама, да их цитира у својим прозним вињетама као посебни сплет симбола укомпонован у комплексну животну судбину Милана Мардељана.

Када у целини сагледамо Суву кишу са сигурношћу се може тврдити да се овај роман значајно одмакао од просека овдашње продукције, поготову на нивоу теме и иновативности жанра и структуре. Искрено мислим да поменуте мањкавости неће сметати читаоцу који ће из перспективе Канторове прашине видети неке облике и слике којих до сада није био свестан. То и јесте пишчева намера, јасна и видљива.

ИЗВОД ИЗ ПРИЧЕ ЖАБЕ КОЈЕ ЛАЈУ

Као да ластавичји реп, умочен у мастиљаве облаке, оставља на небу траг који се шири према истоку и из њега израња сунце. Јутро у сенци дана који по неком трагу још неразјашњене ноћи носи стрепњу. Дан се по јутру није могао познати! Рај је исти за све душе а пакао се разликује за мушкарце и жене. Постоји једно место, као нулта тачка Риманове сфере, које је за мушкарца и за жену потпуно различито. У њему мушкарци чувају привид, сенке, променљиве облике, а жене кроз њега виде намере. Зато што кроз исто место виде различите ствари, они се суштински разликују. Своју склоност мушкарци пуштају испред себе да тумара, тражи и осваја. Жене је воде за собом и као бесног пса напуцкавају је да улови оно што оне никада нису могле и никада не би. Тако је лепа и дрска студенткиња завршне године књижевности на Београдском филозофском факултету, чувала и вукла за собом своју намеру „да направи нешто велико за српску књижевност“ и освоји Великог писца. Да му за почетак уђе под кожу и у живот. У снове и путање на којима ће му постати незаобилазна. Знала је за његове склоности, јер је све своје тајне ставио у своје књиге. Она их је изучавала маниром научника који се бави теоријама сновиђења. Своје обожавање жена, лепих и младих, потурао је јунацима својих прича. Одала га је страст којом је те приче писао и пасивност којом су се његови ликови бранили од тог наметнутог стања.

„Томе си склон чика пишче, на тој жици се свира твоја нада,“ мислила је док је на себе навлачила зеленкасто свилено хаљинче голих леђа и са закопчавањем са предње стране великим белим дугмадима од седефа.

Васином улицом ишла је поскакивајући са ноге на ногу, као да игра кадрил са целим светом ако се то може. Испред улаза у зграду Филолошког факултета шмугну кроз масу студената, само да не сретне некога и проговори о било чему. Да свима прође са десне стране и буде неприметна. Ипак, на самим вратима налете на човека коштуњавог ко осушени дрен и са широко ободним црним шеширом који су препознатљиво да буду неуочљиви носили припадници тајне службе пратећи понекад и своје сенке. Брецну се и опсова га тако да он не чу шта она рече и побеже му уз степенице. Испред врата, професоровог кабинета на међуспрату, пуцну прстом десне руке као да себи даде неки знак за почетак, па левом отвори врата. Профа је седео за писаћим столом удубљен у читање. Покретом тела уназад затвори врата и десном руком окрете кључ у брави кога уочи као рода змију на песку. Професор подиже поглед кроз наочаре а затим стаде да их брише јер му се учини да се замаглише.

ИЗВОД ИЗ ПРИЧЕ ЗАШТО ЧИТАТИ РОМАН

У свечаној дворани париског хотела „Кристал“, који се налази непосредно поред Ајфелове куле и који је место окупљања сликара, писаца и париског високог друштва, требало је у кишно мартовско послеподне да Велики писац одржи предавање на помало провокативну тему: „Зашто читати роман?“ За столић испред слике Анрија Матиса „Пуж“ десетак минута пре почетка сели су Велики писац и Бернард Пиво, уредник „Апострофа“. Господин Пиво је говорећи о Великом писцу представио његово дело и нагласио да се ради о литератури трећег миленијума.

„Као сингуларитет у математици, књижевно дело Великог писца је крај и почетак нечег што данас не можемо ни сагледати. Да ли је дошао крај романа и зашто поред свега треба читати роман. Дајем реч Великом писцу.“ Салом се разлеже аплауз а сниматељи ухватише поглед Великог писца на Матисовој слици. Полако устаде са места и пошто се захвали на пажњи која му се указује и задовољству што може да се представи таквом аудиторијуму пређе на тему:

„Зашто читати роман? Прво питање писцу које у том случају има и логичну допуну истог питања: Зашто писати роман?

Како ће то роман бити превазиђен? Онако како ће разум бити превазиђен? Онако како ће нестати морал, етика и естетика? Сваки лични суд и став биће потопљен нечијом вољом у „свеопштем знању“, заблудама и једноумљу? Матрицама едукације и еманципације? У нечијој наметљивој и неразумној вољи, простаклуку и хтењу за власт над људима која је сама себи циљ и опсесија? Губитку воље и мишљења? Губитку способности расуђивања?

Тесла је то давно разумео: „Бројеви и једначине су знаци којима се обележава музика сфера! Да је Ајнштајн чуо њене звуке не би стварао теорију релативитета! Ти звуци су порука уму да живот има смисла, да са Васионом постоји савршен склад и да је лепота узрок и последица стварања!! Та музика је вечно кружење звезданих небеса. Најмања звезда је савршена композиција и уједно део небеске симфоније. Откуцаји човековог срца су такође делови те симфоније на Земљи! Хармонија, која је врховни закон Свемира, успоставља природни поредак свуда! Хаос није музика. „Алберт Ајнштајн је гласник времена буке и беса“, говорио је Тесла.

Кристална мрклина, простор ширења таме је права природа светлости, потреба светлости да постане материја, мала црна честица која је узрок свега, коју ум не може да замисли а математика да измери. У њу стаје цела Васиона! Управо тако стоји са рођењем Васионе. Материја је створена из првобитне и вечите енергије светлости. Нема почетка ни краја. Стварање је вечно кретање. Промена облика, боја, брзина само су привид тог стварања. Једном створен звук траје вечно. За човека, он може да ишчезне, али наставља да траје у тишини и то је његова највећа моћ. Једном изговорена реч и написана књига могу кроз вечност више да учине него што њихов аутор може и да замисли.

Мисао је светлост бескраја. Наша коначност је само облик бесконачности која не може да схвати саму себе. Зато што настаје у малом, најмањем делу (незамисливо малом) и расте до незамисливо великог.

  Када се препустиш песку и почнеш да одбројаваш зрна потече време. Када ти поглед лута пространством између далеких звезда, спасаваш се мислећи! Као да у мислима записујеш траг по коме ћеш се једном вратити. Када удишеш више него што издишеш у ствари подваљујеш животу. Као да се то може: да више и дуже дишеш, више поједеш и попијеш и било шта понесеш са собом било куда. Одмерене су ти могућности, одређене пропорције и снага. Обличје ти је створено идеално према њима и брзином си одређен. У складу са тим ти је домет и простор који досежеш. Лепота ти је осећање склада и одушевљење привидима. Сам си измислио науку, уметност и културу. Створио цивилизацију. Верујеш, волиш, „мислиш дакле постојиш“! Једино што желиш јесте да све разумеш и некако за собом оставиш траг утиснут у кристал незаборава. Реч, у бескрају изговорених, тражи свој отисак, свој жиг, као да немоћна то може. Једино за реч се не смеш хватати као за сламку. Али ти си недоказани сањар који записује речи и у њих се нада!

Читаоче:

Као замку, поставио сам песме, приче и романе да те сачекају једном када дан изгуби свој ред у низу, када осетиш празнину од које стрепиш. Али и којој се надаш. Можда ће твој поглед, наместо из очију, тећи из облака и као крупна киша падати по прашини. Баш тада сачекаће те моја реч. Разумећеш да бесповратно отиче наше време у чекању онога што је давно прошло. Неће узводно потећи реке и море се неће на небу сакрити. Оно што је било, а са чим поредимо оно што бисмо желели и чему се надамо, никада више неће бити. А шта ће бити, не може знати сећање!

Зато што следиш хармонију универзума и стичеш искуство ока разума које једино види у даљину када у небо погледа. Зато си читао, читаш и читаћеш роман, ти што ме то питаш.

Човек ће морати да уочи и разуме фрактале, да свој језик и комуникацију прилагоди њима а своја сазнања преиспита. Тако се човеку отварају нови путеви, и као што рече мој колега малочас поредећи сингуларитет са крајем једне математике из кога се отвара могућност једне сасвим нове и далекосежније математике, тако и роман губи једно својство али стиче потпуно нове могућности.

Роман читаоцу даје време за разумевање и нуди неограничени број могућности читања. Савремени роман није само констатација чињеница, заплет радње или вештина приповедања теме. Није ни само понављање идеја и заузимање естетских и етичких ставова. Он је, и мора бити, светлост у тескоби у којој савремени човек све више обитава, инспирација за креативно мишљење и узбуђење сазнавања којим ће се човек утврдити у себи као бедемом према безумљу, ништавилу и злу. Роман ће бити она печена цигла којом ће човек у свом срцу озидати храмове Богу, љубави и својој души, које ће најзад препознати као суштинске у свом животу. Писци се и данас могу поделити на хуље и хероје. Хуље ће и даље свој дар уметника продавати у службу злу а хероји ће стварати Роман који ће људску душу оплемењивати љубављу и лепотом, етиком и вером, хуманим смислом људског живљења уопште! Многе ће ствари нестати али и многе настати и омогућити трајну победу светла и фракталног божијег устројства цивилизације!“ Заћута док је попио мало воде.