Sreten S Petković - zbirka pesama

Pesme o pitanjima

stan — Sat, 25 Jun 2011 16:32:27 +0000

Sreten S Petković

Opis knjige:

A sve je počelo pitanjem:

...Da te pitam,

da te pitam...

a pitanja su sipana kao iz rukava.

Još na prvo nismo valjano odgovorili, a stizala su nova i druga...

... i druga i...

... nova... i uopsšte odkud sva ta pitanja?

Ko ih postavlja i kome su potrebni odgovori?

Dakle pred Vama je knjiga o Pitanjima...

Ima nekih onako okatih pomalo glavatih nasmejano nakinđurenih, šćućurenih, zamislite zamišljenih, kliktasto kliktavih, prozirno bistrih, koji ama baš ništa drugo ne rade nego čekaju iza ugla, pod prozorom, u tramvaju, na terasi, pod čaršafom, u liftu, u sred predstave u pozorištu, pored telefona, u poštanskom sandučiću, da mi postave pitanje, da mi ga bace u lice, prosto pljusnu iz okreta, da mi zalepe pitanje kao palačinku na plafon ili žvaku na zvono pa da me progone, pritiskaju, preznojvaju, muče po malo čereče brate. A pitanja su...

...Da te pitam,

da te pitam...

Opis izdanja:

Autor	Petković, Sreten S. - autor
Odgovornost	Petković, Stanko - ilustrator Petković, Marko - ilustrator
Naslov	Pesme o pitanjima
Impresum	Beograd : Goldi, 1999
Fizički opis	59 str. : ilustr. ; 24 cm
ISBN
UDK	886.1(02.053.2)-14
Vrsta građe	monografska publikacija, tekstualna građa,`štampana
COBISS.SR-ID	156602631

Kako ono beše kad su se sreli Marko i Musa?

stan — Sat, 25 Jun 2011 15:40:41 +0000

Sreten S Petković

A prava specijalnost su ti pitanja kada ja dođem kući sa posla i zavalim se u fotelju da malo otkunjam. Onda vadiš istorijske teme. Razglabaš…

Da te pitam, da te pitam…
Kako ono beše kad su se sreli Marko i Musa?

U vremena davna živeo delija
na daleko poznat Musa Kesedžija.
Umeo je Musa zemljom da drmusa,
da udara snažno i u prsa da se busa.
Svi su ga se plašili i ptice u letu
i zato je bio sam na ovom svetu.
U očaju svome pitao se da l’ je majka
još nekog rodila junaka, da se sa njim
sretne, da se lepo biju,
da l’ je majka rodila takvoga deliju?
Ta ga želja progoni, postade mu žarka
dok na Miroč planini on ne srete Marka.
Marko ide pravo,
ispred sebe gleda,
a Musa ga kopljem gađa i mira
mu ne da.
Marko kaže Šarcu: „Vidiš Šaro jada,
ako li se naljutim, pogaziću gada.”
A Musa se ceri, baca buzdovan
da junaku takvom kaže „dobar dan.”
Marko se malo saže, buzdovan kraj njega minu,
i tiho Šarcu kaže: „Vidiš li Šaro psinu?”
Musa ide dalje, Đavo mu ne da mira,
pa britku sablju skida i sabljom Marka dira:
maše mu iznad glave i bocka pod plećku Šarca,
a Marko šapuće Šarcu: „Ubiću tog komarca.”
Ali kad je kapu skinuo, pa kapom kad udari Marka,
e ona mu želja mu više ne beše tako žarka.
Tad se i Marko razljuti
pa čuda stade da čini,
a Musa odlete nebu pod oblake
i raspali po prašini.
Onda ga Marko za gušu uhvati
i stade da bije,
a Musa se u dernjavu dade
ni traga od delije:
„Pusti me Marko, Boga ti,
tako ti junačkog brka,
tako ti konja Šarca,
pusti me ovog puta,
nikada nikog više neću dirati,
neću ni mrava zgaziti,
nikome neću više oponirati
na ponašanje svoje strogo ću paziti…”
E sad se i Marko u šalu dade
pa Šarcu kroz smeh kaže:
„Vidi ga Šaro kako zapeva i moli,
k'o kukavica sinja ili ko neka prija,
ako ti nekad neko bude pričao kakav je junak Kesedžija,
slobodno mu reci da laže i
ispričaj mu kako je danas na Miroču Musa pukao k'o zrela dinja…”

Kako je nastala pesma?

stan — Sat, 25 Jun 2011 15:28:16 +0000

Sreten S Petković

Da te pitam, da te pitam…
Kako je nastala pesma?

Da li se pesma pravi u travi,
da li se pesma ko testo mesi,
ili se pesma nosi u glavi
dok se ne desi.

Zašto su pesme u opšte važne
i čemu one služe,
ako su za jelo i od njih se raste
zašto pesme nisu duže?

Ako su pesme toliko bitne,
tako značajne i jako fine,
zašto ih lepo u fabrikama
ne prave mašine?

Nego ih samo pesnici pišu,
pa se još muče i prenemažu
kao će doneti poljima kišu,
kad nešto lepo kažu!

A pesma, to je želja živa,
misao kao ptica što leti,
ona se sama od sebe zbiva,
kao nečeg važnog, najvažnijeg,
pesnik se pesme seti.

Kada ga nešto raduje, veseli,
ili ga pak nešto tišti i koči,
prvo što pesnik poželi je
da pesmu neku sroči.

Šta je to karate?

stan — Sat, 25 Jun 2011 15:20:25 +0000

Sreten S Petković

Ja na poslu, u gužvi. Držim dve veze i ulazi sekretarica i dodaje mi treći telefon, a na njemu pitanje:

Da te pitam, da te pitam…
Šta je to karate?

Na livadi se priča među bubama,
da je u njihov kraj stigao i
kućicu svoju podigao ispod bopkvicinog lista,
Ze Le Ni, skakavac, čuveni karatista.
Priča se još da poceo dan radi i
priprema piste nakojima će otvoriti
školu za karatiste.
Bube su se uznemirile
i sve bi samo da znate,
krenule u školu za karate.
Šarena buba Mara
već je i kimono spremila,
ali u prvom pokušaju tako se jako
o travku jednu lupila,
pa joj je i želja da postane karatista
malo otupila.
Misli se buba Mara: „Ja sam gospođa stara,
i namesto da plaćam rate u školi za karate,
bolje je da svojim nogama bosim i dalje
poštu nosim.”
Ali gospodin i gospođa Obad,
e to je već druga stvar,
oni su pravi karate par i
po ceo dan uvežbavaju pad.
Vežbaju svi od reda
i mravi, bunbari, ose
i pčele su se odrekle meda,
a noću i svitci kimono nose.
Ali takve upornost
i tog žara nigde nema…
i dok ostali leptirski svet na
lišću drema,
cela livada nema mira
od Crnog Leptira.
Uzleće, skače i menja pravac
ko’ pravi skakavac.
Dođe i taj dan
kada gospodin Ze Le Ni
otvori kapije svoje škole,
u koju nagrnuše svi k'o jedan
i oni koji karate vole,
i oni koji ga ne vole,
ali svi bi da znaju od reda,
kako to pravi karatista izgleda.
A gospodin Ze Le Ni sedi,
prekrstio noge i u svom miru
gleda negde pravo ka svemiru.
„Ako bi hteli da znate, šta je to karate,
pokazaću vam na prvom satu
jednu katu…”
„J – k j a j i”, viknu
pa onda skoči,
pa se prevrnu preko glave,
pa na japanskom nešto sroči,
pa kao da ima protivnike parave
stade da ih bije,
neviđenog li delije!
A zatim, uz naklon,
dubeći na glavi,
otplovi nekud ka svemiru.
I zato sada kad livadom šetate
i sa bubicama raznim se sretate,
koje skaču, prevrću se preko glave
i na travkama se klate,
treba da znate, da to one
u stvari izvode kate
uporno trenirajući karate.

Ćutim

stan — Sat, 25 Jun 2011 15:12:58 +0000

Sreten S Petković

Косово

Само духовно мртви немају сећање. Њихове очи не виде кроз ноћ.

Не виде ни звезде које небом сјаје. У свом сјају као да чувају сећање и буде разум.

Док буде и једног Србина чија се душа сећа Косова, Косово ће бити српско.

Није земља без трага,

Предео божура неразума,

њиме се не може ићи без жара

памћења

и проћи без сећања.

Божија земља не може

Постати земља Врага.

Камен у кулу сложен

Овде није храм или град,

Већ је то реч Господња

Која се не може срушити

Нити огњем спалити…

Да би њиме владали

мораће имати разум обожен

и име Божије ће хвалити…

ĆUTIM

VIŠE NE ĆUTIM,
ZANEMEO SAM.
GOVOR VEĆ ODAVNO
NEMA SMISLA,
DUBOKO U SEBI,
OSEĆAM
DA ME JE NEKA PRAZNINA
STISLA.
ONI OKO MENE
ŠTO GOVORE,
KAO DA NEŠTO
DRUGO RADE,
NERAZUMNO
BEZNAČAJNO
IZGUBLJENO,
KAD ZA GOVOR
NEMA NADE.
JEDNOM ĆE
SVI DA ZAĆUTE
KAD SVEMIR OVLADA,
PA ĆE IZ ĆUTNJE
KAO IZ HLADA
DA SE POJAVI
NADA
GOVORA.

ХИЛАНДАР

ДАРСИЛАН ДАР

ХИЛАНДАР

ОД СТЕНА

ШТО ИХ СРБИ НОСЕ

У ДУШИ

И О ВРАТУ

У ШУМАМА

КРАЈ МОРА

ДРЕВНЕ ХЕЛАДЕ

ПОДИГОШЕ БОГОМОЉЕ

КОЈИМА СЕ КАО

КОРЕЊЕМ ДРЖЕ

ЗА ЗЕМЉУ

ЈЕР БИ ОДЛЕТЕЛИ У

НИШТАВИЛО

КРОЗ ОГЛЕДАЛАСТО

ОБЛИЧЈЕ МОРА ТИШИНЕ

ОДАВНО СРБИ ЗНАЈУ

ДА СЕ ЦРКВА У ДУШИ

ПОДИЖЕ

ОД КАМЕНА ШТО СЕ

ПРЕКО СРЦА ВАЉА

ПРЕ НЕГО ШТО СЕ У

ХРАМ УГРАДИ.

ЗАТО

НЕ МОЖЕ СЕ

РУШИТИ

КАО ШТО СЕ

ДРУГЕ ГРАЂЕВИНЕ

РУШЕ.

И КАДА ИХ СРУШЕ

ОВЕ ЦРКВЕ

НИЧУ

ДИЖУ СЕ

ИСТИЧУ

КАО ПОНОРНИЦЕ

НАДОЛАЗЕ

ЈАЧЕ

И КРСНОМ ВОДИЦОМ

ОСВЕЋУЈУ

СВЕ КОЈЕ ИЗ ЖИВОТА

У ВЕЧНИ ЖИВОТ

ПРЕВОДЕ

ПРОЗРАЧЕ

ИКОНЕ

КАМЕН И СВЕТЛОСТ

И МИР ИЗ ОВИХ ХРАМОВА

НА ДУШЕ СРПСКЕ

МУЧЕНЕ СЕЋАЈУ

ПРЕД ЊИМА ВЕРУЈУЋИ

ИЗ МУЉА У БИСТРИНУ

ПРЕЛАЗЕ.

УЗ ЊИХ

ПОНОРНИЦЕ

ОПЕТ ИЗВИРУ

И ПОЈЕ ЖЕДНЕ

РАЗУМА.

БИЛИ СМО ТУ

Шума корењем јури реку

Корењем за небо се хвата

Из кога јата грамзивих птица

Кидишу на нас

Бацају своје црне сенке

Скривају своја грамзива лица.

Били смо ту

И када су хтели да нас

Нема

Сместили смо се у корењу

Шума и трава

Небо нам се скрило

У очима

Река је кроз нас и корење

Текла

И немо песму пркоса

изрекла

Песму заборава.

Били смо ту

Где небом балвани

Лете

И тајне се под камен

Шапућу

Да би их једном

Опет чули

Да их се опет

Неки сете.

Неко ко хоће

Да разуме

Ко хоће ту да

Буде,

Ма какве да су

Тајне из шуме,

Ма колико

Да га презиру

Зато

и да му се

Чуде.

Неко ко хоће да буде ту

Јер нема где да буде

И неће да буде на другом

Месту

Хоће да се зове како се

Зове

И да се моли својој вери

Навикнут на своје снове

И страх од своје звери.

Неће га уплашити

Сенке орлушина

Из неке друге шуме

Јер он међу корењем

живи

Да се крије уме

И једино се боји Бога

И истине

Скривеном под камењем

Ове велике шуме.

Бићемо ту

И када река

Промени ток

И када небо

Омркне од

Сенки црних

Крила

Ова шума је

Одувек наша

Била

Има јако корење

Које се сећа

Лепоте неба

И сунца...

Сања га

А снове под

Камен скрива.

Бићемо ту

И када нас не буде

Јер не само да смо

Ми ту

Него је ово део нас.

РАЗНЕ ПТИЦЕ-ШУМА КОСОВА

Олистале птице

у озиме дане

као зимзелен забран

на који већ слећу

црне птице слутње

злобне мисли

вране

тежак камен

меље у бујици

речи који

млазом захукталим

потоци окрећу.

Хоће овај забран

Јеком да сасеку

Али корење неће

Вадити из груди

Шума ова чува

Под корењем реку

У којој се крију

И птице и људи.

Поново ће једном

Олистати речи

Речене у болу

О тој страшној сечи.

Ластари ће нићи

Поиће их река

Олистаће птице,

Шума ће се дићи

Из корења срца

И груди човека.

СТРАНА

На коју ћу страну

Побећи пред собом,

И да ли ћу моћи

Икад да препознам

Трагове у песку,

Лик свој усред ноћи,

Мисао своју

Дознам...

На коју ћу страну

Побећи пред собом.

Икона на зиду

И док се у распуклом камену

раздвајала снага воде и пламена,

мирно си стајао на зиду времена,

негде између малтера и камена,

слико стамена…

Да вековима повежеш кораке

и гласом далеких предела

проговориш,

да изнад погледа беспомоћних

прозирност сванућа створиш,

слико Светиње и упозорења,

препознавања будућих у прошлом,

Веро за веру усхићења,

Надање времену надошлом.

01.08.1992 год. “Светом Николи”

Реч за пред свануће…

Боже…

искреност моје душе

Лист је хартије беле

За Твоју руку…

Дај ми снаге и слуха да

чујем твој глас и поштујем га…

Дај ми памети да

да реч ми не лети,

пре него што је мисао

Твоја и моја не загрле…

Љубави молим,

Своје за друге и

и других за себе,

и здравља,

које се огледа у току

бистрих вода,

у даху и свежини

ветра,

у мирису трава.

Боже,

Смисао твоје воље

у покрету мом одреди

да радећи градим у духу

Твом.

Боже,

искреност моје душе

лист је хартије беле за

Твоју руку.

Видовдан

Где чух звук светла

Падајућих звезда,

Где видех траг

изговорених речи…

На стаклу

И у магли,

Ко обрис…

У рано јутро,

Пред Видовдан.

Ђурђевдан

Кад они без душе пропеваше,

И они без погледа видеше,

Кад они без памети одредише …

Дође мрак.

И није тама једино зло,

И није душманско коло једино,

Нису само под рогове и под

Воденични камен чини бачене:

Да се утре,

Опусти…

Угаси,

Занеми…

Одлелече…

Да се не наследи,

И не обради,

Да се не обљуби,

И не заволи,

Да се не усија,

И не обдани,

Да се не забели…

Али Вера је јаснија од незнани,

Лепша од привида

И јача од немани,

Дража од жељене,

Тврђа од речене…

И сваком је своја

кандилка засијала,

Звезда забеласала

И вода се заталасала,

Сваког је своја душа

Обавезала

Да зна шта чини,

Да зна где чини

И како ће му бити.

Булка са Косова

Згаженом булком у прашини

Крвари небо,

Опело јутра извија се уз зидине храма

Порушеног,

Творац наш је пред нама клеко

Да замоли нас за још мало људскости.

Верује у нас и поштује наше хтење,

Молећи нас да и ми поштујемо

Његово створење,

Не прети силом,

Којом пржи, жеже,

И која има немерљиве знаке,

Него моли љубављу, милином,

За одмерене покрете и кораке.

Бој на Косову

Бој за слободу,

За правду,

Лепоту…

За част и поштење,

За имовину и веру…

Бој за планину и

Бистру воду,

Бој на Косову и

На Церу.

Мирно, у колони,

Ко на причест,

Јашу коњаници,

Одмичу војске…

На челу Кнез

А зачеља нема…

У колони верују да и после смрти

Наде има,

И да ропство и није живот за људе…

Људима, поред хлеба,

Љубави, слободе, вере и

Лепоте треба.

Бој ,

Када ништа друго остало није,

Кад силник не види шта руши и гази,

Где срља,

Бој

Кад се над кућом тама надвије,

Када се у грудима јецај гуши,

И кад се страхота свије.

И бој је за човека.

Кнез на челу јаше,

Први…

Као кад жури да сустигне хад.

Војске су пред њим али

Не плаши се њих.

Плаши се својих више,

Плаше га подлост, неслога,

Невера, зла ћуд…

Плаше га они што на Косово доћи

Неће,

И они што ће доћи после

Када више не буду имали куд.

Бој

Због завета датог Богу,

Бој

Због нејаке деце и уплашених

жена у свом дому,

Бој

Због оних који ће доћи после нас

Да се бију и победе .

Јуна, 1989. год.

Kome je i zašto Drina kriva?

stan — Sat, 25 Jun 2011 15:09:31 +0000

Sreten S Petković

Da te pitam, da te pitam…
Kome je i zašto Drina kriva?

Krivudaju, krivudaju
i Dunav i Sava
al’ k'o Drina
nijedna reka nije krivudava.

Kad su ono strašni Turci
pošli na Evropu,
preko Drine ne mogaše
napravit ni jednu stopu.

Krivudali levo, desno
išli uz planinu
ali nigde ne mogaše
da prebrode Drinu.

Pa im Drina,
zbog svog sliva,
postade i kriva.

Još su, kažu, obećali
silnu blagurinu
svakom onom ko
ispravi ovu krivu Drinu

I od jednom tišina. Nema pitanja.
Ma to je zatišje pred plimu koja sledi ….

Mudraci od prakse

stan — Sat, 25 Jun 2011 15:04:22 +0000

Sreten S Petković

E pa, dobro, ti si pesnik, ali ko su tvoji kritičari?

Da te pitam, da te pitam…
Šta to rade kritičari?

Mudraci od prakse

Jeste l' čuli deco,
ili ste možda znali,
mudar više ćuti
budala se hvali.
Ali ima „mudraca”
koji su nad svima,
kao krunski začin
među začinima.
Još zinuo nisam
znaju šta ću reći,
napišem vam pesmu
a oni je obrći, okreći
ko da će je mesiti
ili možda peći.
E ti su mudraci
„mudraci od prakse”
njima plaćam porez,
a nekad i takse.
Ponekad im platim
čak i neko piće
samo da me ne seckaju
na sitne deliće.